Нови роман Лакримаријум Александра Танурџића, јесте сукоб Љубави, Страсти и Смрти. Драматизација таквог сукоба, смештена је у нутрину главне јунакиње, нероткиње, Ане Катић. Жанровски ово је психолошки роман, што обрађује реалну тематику, са елементима фантастике. Ти елементи се пре свега налазе у сусрету јунакиње са ,,малом Аном“, која још у детињству показује жељу за мајчинством. С друге странe, изказује се и у сновима, као отелотворењу њеног страха од неуспеха.
Стил је у складу са поетиком кратке приче. Реченице су концизне, али звучне и мелодичне. Аутор сузбија своје казивање, приказујући само оно најбитније. То доказује и преплитањем различите симболике. На првом месту јунакињи је тридесет и три године. Асоцијација упућује на Исусa Христа, који је разапет у тим годинама. Што алудира на раскол њеног унутрашњег стања. Поред осталог, тај раскол приказан је и у тражењу помоћи преко интернета. Као непрегледна шума, са небројено излаза, где особа модерног друштва, када се јави проблем посеже за таквим решењима. У тој сцени се највише осећа степен усамљености, психолошки крхког бића, у својој муци.
У роману се јављају и песме. Оне функционишу на метафизичком нивоу, у свести главне јунакиње. Хор нероткиња је сажаљивог тона, у модерној форми слободног стиха, архаичне лексике. Такав спој правда, пре свега тема песме, актуелна у сваком времену. Ана као да више није само једна, већ носи мучну судбину жена, исте животне трагедије. То се закључује према мотивима песме: русалка без кола, Хеката, Лилит. Песма може да функционише и ван романа, али у њему подиже драматизацију осећања јунакиње. Поред тога, уклопљена је тако, да открива готово драмске елементе у структури прозног дела.
Што се тиче односа са спољашњим светом, он је дат доста концизно и у служби је осветљавања унутрашњих превирања. Тако се за лекара, задуженог за њен проблем, налази назив Зевс. Врховни Бог грчке митологије, делује најприкладнији за ту функцију. Он је тај који је по сопственом нахођењу груб или милостив; сила стварања или сила разарања. Бесмомоћност обичне ,,смртнице“, што сву своју наду полаже у медицину. Поред тога, на суптилан начин, присутна је и критика неодговорности медицинског особља.
на слици аутор Александар Танурџић
Да Танурџић има добар осећај за детаље, показује и ваза (кинсуги), коју доноси Арсеније њен муж. Кинсуги је иначе древна јапанска техника, њоме се састављају поломљени керамички предмети. На месту састављања остаје златан траг. Та ваза представља унутрашњу испуцалост јунакиње. У сусрету са њом, у њеним мислима, ствара се космички хаос. Поред тога, симболише и чежњу да се поново осети целовитом.
Сложеност њеног лика, огледа се у помену, следећих књижевних јунакиња: Медеја, Офелија, Ана, Маргарета, Грета, Фата, Ема, Софка, Хана. Ту се преплићу различите трагичне судбине, али и различити темпераменти. Као да између редова, лебде речи Лава Толстоја: ,,Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“.
По стилским каратеристикама, које сам овде истакао, Лакримаријум подсећа на Танурџићеву збирку прича Осма. Стиче се утисак да је та збирка управо била стилска вежба за ово дело. Овај роман занимљив је за све љубитеље психолошког жанра, као и за оне који имају слуха за детеље и сиболику; те се радо препуштају пустоловини домишљања празних места. Закорачујући у недогледнил авиринт, једне сложене и помрачене психе, на чијем крају не налазе излаз. Већ остају изневерени у својим (не)очекивањима.
фотографија:@sarafroglens