Сара Степановић, студенткиња српке књижевности на Филозофском факултету, за потребе Фусноте, водила је разговор са писцем Владимиром Кецмановићем поводом његовог новог романа Кад ђаволи полете. Уживајте у читању!
Ваш најновији роман Кад ђаволи полете је роман о злостављању дечака. Зашто сте одабрали тему злостављања и шта вас је инспирисало да пишете о тој теми?
Ђаволи су, између осталог, настали као реакција на нове облике „политичке коректности“. Тренутно је политички коректно говорити о хетеросексуалним силовањима, док су хомосексуална углавном табу. Жртва из мог романа, Младен, нема глас и његове реплике не читамо, као што жртве и не добијају прилику да говоре у јавном простору, осим ако њихов глас није потребно или згодно искористити у сврхе идеолошке индоктринације. Онда су толико гласне и, заједно са медијима, унисоне у намери да упропасте животе својим „мучитељима“, људима чије смо породице склони да медијски линчујемо, а њих осудимо унапред и без суда. Дакле, у ширем смислу, Ђаволи су прича о злостављању у које се претворио данашњи свет.
У роману као лајт-мотив провлачите Шекспировог Хамлета, са већим освртом на Фортинбраса. Зашто сте одабрали лик Фортинбраса и ко су Фортинбраси у данашњем свету?
Фортинбраси су они који преузимају царство, док се Хамлети двоуме. Мој антијунак Кеј, опседнут Хамлетом, симболизује данашњи западни свет, који се праћака у свету упокојених идеја које је наследио. Фортинбрас стиже са Истока.
С обзиром на то да су неки ваши романи попут Топ је био врео, екранизовани, а неки стављени на позоришну сцену (Каинов ожиљак, Осама, Феликс), да ли публика може да се нада и позоришној или филмској адаптацији овог романа?
Идеја о транспоновању неког романа у други медиј долази од филмских или позоришних људи, па на ово питање ја не могу да дајем одговор. Редитељ Дарко Бајић је направио феноменалну представу “Осама – касаба у Њујорку”на сцени Звездара театра, али екранизација Топа је била потпуни фијаско, па ћу предлоге за филмску адаптацију Ђавола морати много озбиљније да размотрим.
Поред романа бавите се и писањем сценарија. Да ли више волите да се бавите писањем романа или писањем сценарија?
Писање прозе је мој примарни позив, сва остала “занимања” из њега су изведена. Писање у више руку, усклађивање текста са колегама, може да буде забавно, али то је примењена уметност. Роман је уметност.
Неке романе и сценарија писали сте у сарадњи са писцима, као што је Каинов ожиљак са Дејаном Стојиљковићем или сценарио за Сенке над Балканом са Драганом Бјелогрлићем. Како је писати заједно са још неким, да ли је тешко ускладити приче, идеје, стилове писања?
Тешко или не, зна да буде занимљиво. Одговорност је мања него када пишеш сам, али је мање и стваралачко задовољство. Филм негде личи на роман јер има чвршћу структуру. Код сценарија за серију само писање је јако мали део посла, већином се посао састоји од бесконачног договарања и прављења концепта, што зна да буде и прилично досадно… Опет, прозу никада не могу да пишем пијан, а сцене за серију могу, што је пријатно, али није здраво…
Какве су Ваше читалачке навике? Да ли тренутно нешто читате и шта?
Некада читам много, некада мало – читалачке навике су ми неуједначене. Планирам да се у скорије време посветим романима који су ми док сам писао Ђаволе запали за око.