КАД ЂАВОЛИ ПОЛЕТЕ
Владимир Кецмановић
Лагуна, 2022.
296 стр.
Волела бих да могу да кажем да је најновији роман Владимира Кецмановића фикција. Нажалост, није тако, као што ни Џорџ Орвел којем је дело посвећено, одавно није писац фикције. Најсуровији детаљ јесте што ово није само прича о злостављању једног дечака, него је прича о злостављању као таквом, у којем се чују само Фортинбраси, они који злостављају, који имају моћ.
Зашто спомињем Фортинбраса? Кроз читав роман, као лајтмотив, протеже се Шекспиров Хамлет, поготово у опозицији са Фортинбрасом. Да се присетимо, Хамлет је онај који размишља, интелектуалац, само посматра и ништа не чини; Фортинбрас је човек од акције, онај на коме царство остаје, а притом успева да не упрља руке крвљу. Код Кецмановића, дечаков злостављач, главни ђаво који лети, Кристофер Стентон – Кеј, опседнут је овом Шекспировом драмом. Злостављани дечак, којем се пуно име спомиње само на почетку (Младен) је дечак који је одрастао у сиротишту и он је у роману попут утваре, смештен у празнину између речи и редова. Усваја га богаташ Кеј, американац и хомосексуалац, и даје му ново име – Ем. Ем постаје његов предмет, посед и на крају његов Фортинбрас.
У роману постоји борба између више дечакових стварности – све су лоше, а у скоро свим се налазе црни ђаволи који лете по соби. Емов претходни живот у сиротишту упознајемо кроз константна поређења садашњег живота са лицима и догађајима из прошлости. Пакао из сиротишта, у Емовом животу наставио се кроз пакао у вили мафијаша Кеја, само што овог пута ђаволи постају много опаснији. На почетку новог живота, они излећу из ајфона, из насилних игрица и огромних телевизора, имају лица претходних ђавола, оних које је знао током целог живота. Касније, са новом ужасном стварношћу, ова лица се мењају и излазе из сајбер стварности коју му је омогућио Кеј.
Кејов живот је празан, морално изопачен, у сваком погледу девијантан. Воли да прича са својим новим усвојеним „сином“ и да своје богато наследство троши на опијате, алкохол, журке и дечаке који испуњавају његове поремећености. Мрзи свога оца, баш као што је и Хамлет свога очуха, а идеализује прадеду Оливера. С друге стране, Емова тишина у роману је непријатна, и глас злостављача толико је заглушујућ да потпуно изједа његову личност. Од самог почетка он је Кејов предмет, посед, лутка без гласа. Ова књижевна техника у којој се жртва не чује, не одговара и не описује, Кецмановићев је одличан подухват и начин на који читалац може да осети непријатност жртве. Кеј жели да његов предмет остане само предмет и да му пружи илузију слободе, а она се манифестује кроз послушност коју му показује. Једино што Ем у овом роману не сме, јесте да се заљуби у некога ко није Кеј, јер тада би његов план био упропашћен.
Ситуација је прилично oрвеловска, и Кецмановић читаоцу кроз овакву причу о злостављачу и жртви буди питања о којима највероватније није размишљао. То могу бити питања о положају жртве, немоћи појединца, злостављачима који се чују, и жртвама које ћуте. Како Кеј реагује када види да се Ем, уместо да постане испуњење његових перверзних жеља, заљубљује у чистачицу? Као да је то била кап која је прелила чашу онога за шта је мислио да је љубав. У овом делу романа, сцене могу да се замишљају као у филмовима о трговини људима или киднаперима – сиромашна земља трећег света, жртва која доспева у мрачну просторију, са рупама у сећању, тела одумрлог од лекова, а прво што види кад отвори очи јесте његов злостављач у углу собе, који почиње свој говор као да га је припремао целог живота.
Потребно је осврнути се и на чувени револвер Кејовог прадеде Оливера који се спомиње на почетку романа и носи јасну симболику Кејовог живота. Добри читаоци могу да препознају да ће тај револвер у неком тренутку испунити своју сврху, и Кецмановић као сваки добар писац, заиста оправдава његово постојање у тексту.
Кад ђаволи полете се чита брзо али не и без осећаја тежине у стомаку. Роман је у средишњем делу препун порнографских сцена, за које сматрам да нису биле потребне у толикој мери, јер нам свет изопачености постаје јасан већ на самом почетку. Ипак, издвојила бих ово дело као нешто што није свакидашње у нашој књижевности: због одличних стилских решења, као и због необичног приступа проблему злостављања. Иако је поменута тема данас прилично заступљена, па и у књижевности, овакво њено представљање дефинитивно скреће пажњу и осврће се на још нека ређе постављана питања када је реч о злостављању. Због свих истакнутих ствари, нови роман Владимира Кецмановића вреди имати у свом читалачком искуству. До тада, не заборавите: