Пре неколико дана, страшан земљотрес погодио је Турску и Сирију. Слике рушевина, људи уплашених погледа, деце коју су на носилима извлачили… смењивале су се на свим медијима. Страх је тај који нас паралише, он нас кочи и влада нама. Ништа није могуће урадити у таквим ситуацијама. Самообмана је у упутствима где стати и како се заштитити. Боље је не мислити, а веровати у срећну судбину и Божију заштиту.
То ме је подсетило на први разред основне школе, становали смо преко пута Градске болнице, у згради од бетона на десетом спрату. Чини ми се да је била нека 1978. година. Тада то није био центар града, али чим је болница у близини значи да ће у будућности почети да подсећа. Стан је био мали и окренут цео према југу, а тог пролећа се осећала топлота у ваздуху као и овог марта. Само је земља наговештавала нека наредна збивања. Такви догађаји обично долазе без најаве, ноћу када сав свет спава.
У кухињи се хладио управо скуван пудинг од јагоде. Почело је да се љуља лево-десно, да крцкају ормари, лустер да се њише. Када је лаган сан, у кревету се током мировања најбоље осети подрхтавање тла, како стручњаци кажу.
Земљотрес … Мајка ме је видно узнемирена пробудила, чврсто стежући у рукама мог двомесечног брата. Са прозора се најбоље види шта се дешава напољу, зато сам кренула да проверим. Отац је притрчао и зграбио ме, брзо склонио од прозора, говорећи да они, са терасама, први отпадају. Са нама је била и бака Гвозденка. Мислила је да је неко гура са жељом да је пробуди. Док смо сви били у паници, она је била мирна и прибрана. Након тих неколико секунди које предуго трају, нестала је струја, а затим се чуо топот, трчање људи низ степенице према излазу. Кренули смо и ми породично. Чуо се дечији плач. Два дечака су била у лифту који је стао између спратова када је нестало струје. Родитељи су их бодрили са друге стране, нису хтели да напусте зграду без деце.
Истрчали смо из зграде и удахнули спасоносни ваздух отвореног простора. Осећај слободе нема цену.
Незнајући где ћемо и шта ћемо, кренули само према колима. Нека жена је усплахирено викала како мора да препаркира нови ауто. Бојала се да зграда не падне на њега. Није могла да га помери од других кола у околини. У свеукупном метежу нико никога није гледао. Као у неком убрзаном, немом филму.
Ушли смо у аутомобил. Отац и мајка су се дошаптавали: шта да се ради, где да се склонимо. Одлука је пала. Најсигурније је било да одемо у село, ником се није враћало у зграду. Очекивали су се нови потреси.
Сетила сам се да смо заборавили пудинг од јагоде у кухињи. Нисам хтела да идемо без њега. Погледала сам баку Гвозденку. Моји родитељи су почели да ме грде, како ми је уопште пудинг пао на памет?! Ја сам ћутала. Гвозденка је кренула по пудинг, родитељи су негодовали. Бака се попела на десети спрат, пешице, узела га и вратила се.
Након једног сата, били смо у сигурности сеоске куће, а Гвозденка је ложила шпорет. Ипак је било хладно у кући, у марту. Ја сам се сладила пудингом. Викенд. На радију су јавили да је епицентар земљотреса био у Румунији.
Данима и недељама после, причињавало нам се да се лустер љуља. Тада нам је само од страха срце убрзано залупало.
Ја још немам унуке, али се питам да ли бих ишла по пудинг за њих.