Шта знамо о смрти? Сигурно је да од ње бега нема. Сазнања о животу? Не могу се свести на број. Ипак, живот без смрти не би имао своју вредност, нити би смрт била толико мистериозна да испред себе нема читав живот да је домисли.
Недавно сам у једној од радњи сликарске опреме срела старца, потпуно глувог, куповао је материјал за сликање. Као да смо ту дошли заједно, неочекивано природно ми је пришао и питао да ли се разумем у тему и да ли бих могла да му помогнем. Казао ми је да ће он да прича, а ја да му дајем знакове да ли је у праву. Човек од својих осамдесетак година надахнуто је почео о томе како је у младости радо сликао. Претпоставивши да не планира да остави пола пензије у радњи, на екрану телефона исписала сам му поруку о томе шта је повољније, шта му можда није ни потребно и како да задовољи своју тежњу у складу са „мерама штедње“. Сада ми се чини како је то био један искварен облик емпатије. Он је врло шмекерски казао да му то није важно, желео је да узме најбоље боје и сву потребну опрему. Рекао ми је своју причу језиком невероватно сабраним и јасним, и гласом, усудићу се рећи, исувише звонким за његове године. Недавно му је мајка преминула, те се у њему поново јавила жеља да испољи своја осећања уљем, бојама и платном. Казао је да жели да уради реинтерпретацију Мунковог „Крика“. У глави ми је опет и опет синуо – Рилке.
Крик, Едвард Мунк
Почетак 2023. је у моју свест дозвао Рилкеа и крик. Симболично. Баш на стогодишњицу од објављивања Девинских елегија и Сонета Орфеју, збирки у којима се нешто променило и због којих се онда много тога променило. Овим својим делима Рилке је прекинуо век „презира као права на надмоћ“ и ставио знак питања на оправданост оног и данас једнако живог „горког поноса оних који одвећ пате“, оних који ка смрти и слави иду преко сопственог леша. Сто је година како је поезија великим кораком изашла из Рембоовог пакла и постала извор и начин ширења душе света.
Са Рилкеом поезија постаје уметничко документовање живота које упућује на нову наду за човечанство. Рилкеово тежиште помера се сваки пут када жеља за моћи прегази немерљиву вредност живота. Век од великог Рилкеовог крика симболичан је подсетник управо на то – живот је неприкосновена вредност, једина шанса за вечност је кроз љубав, сећање, трагове, једино тако наш крик може да се умили гаранту оностраног, невидљивог – Анђелу.
Онога момента кад песници престану бити расипници бола и постану апостоли живота, тада алхемија овог песништва достиже свој смисаони врхунац. Утисак абнормалности, толико доминантан током двадесетог века, утискује се дубоко у постојање модерног човека. Појава песника који своје песничко деловање усмеравају ка складу било које врсте, постаје новитет који врло лако може да упадне у замку оцењивања као анахроног. Нешто што би само по себи требало бити природно као логичан след хармоније човековог бивствовања, модерном човеку представља отуђење. Ипак, како би то чувени Хуго Фридрих казао, увек се наново испоставља да је абнормално једне епохе постало норма наредне епохе. „Природна присила“, како је називају Хорхајмер и Адорно, коју покушавају да сломе они чији је циљ негација сваког појединца, за Рилкеа је управо неминовни опстанак човека без обзира на околности. Свест о митском, архетипски циклус и сигуран наставак природна су присила које је свестан и Рилке.
Рајнер Марија Рилке и Огист Роден
За разлику од модернизма који му је претходио, Рилке свој пут уместо у смеру декаденције и преобразбе света кроз песму у пакао, окреће на други пут. Деформација света у овом случају односи се на трансформацију света у песму. Песма, односно уметност, на овај начин постаје више од дематеријализације света, екстатичног порива или средства за пут у непознато. Она добија димензију гласника, а њен језик постаје језик који допире до ушију оностраног. С том мишљу пева Рајнер Марија Рилке у својим најблиставијим фазама.
И баш на то ме је подсетио човек из радње. Крик, али крик љубави, крик памћења, крик сећања. Преображење. Вађење клина између уметности и живота, зидање моста, моста љубави. Извући живот из смртности срж је стваралачког мита, али његов циљ није негација смрти, него њено схватање јер она је коначна једино уколико иза ње не остане ништа – а Анђео Девинских елегија – он је свакога дана страшан, не само на своју стогодишњицу.