Никита Миливојевић је српски позоришни редитељ и професор на Академији уметности у Новом Саду. Оснивач је Шекспир фестивала који се одржава у Чортановцима сваког лета. Његова представа Бановић Страхиња проглашена је за најзначајније позоришно остварење деведесетих година од стране позоришних критичара. Једини је наш редитељ чија се представа играла у Глоб театру у Лондону. Режирао је у Словенији, Шведској, Немачкој, Италији, а у Атини су две његове представе (Иванов и Злочин и казна) проглашене позоришним догађајима. Једно време био је на месту директора Народног позоришта у Београду, а однедавно је и директор БИТЕФ-а. Са овим фасцинантним и храбрим уметником интервју је водила студенткиња српске књижевности и језика Сара Степановић. Уживајте!
У позоришту сте познати као редитељ чије представе остављају емоционални печат у срцима публике, стварају у нама посебну атмосферу која понекад не пушта ни дуго након гледања представе. Какав осећај у Вама покреће позориште и да ли се сећате када се тај осећај први пут појавио и како је изгледао?
Сећам се врло добро тренутка када сам се „заљубио” у позорште, то је било на пријемном испиту. До тада нисам баш имао много додира са позориштем, тако да је то био врло јак, незабораван доживљај. Радили смо до касно у ноћ наше прве редитељске етиде, и још увек се сећам страсти која се те ноћи однекуд појавила, посебно како је читава атмосфера била испуњена некаквим врло посебним мирисом позорнице, завеса, костима, рефлектора… који ми је заувек остао у ноздрвама. Ја сам позориште заволео због тог непоновљивог мириса сцене! Од тада па све до данас, позорница је за мене веза са властитим унутрашњим животом. Могао бих у ствари да кажем да позориште на неки начин смањује моју усамљеност. Оно је и потреба за дијалогом између мене и стварности која ме окружује, контакт с другима, али увек и пре свега једна врста интроспекције.
Представе које сте радили деведесетих година још увек се чују као ехо у позоришним круговима, као нека успомена која се полако претвара у сан, па се више не разазнаје да ли се то стварно десило. Одакле сте црпели инспирацију за представе као што су У потпалубљу, Бановић Страхиња, Седморица против Тебе…? Како је било радити такве представе у околностима у којима се наша земља тада налазила?
Мени то време 90-их сада, после толико година, изгледа заиста нестварно, баш као што кажете – као сан. То је било потпуно невероватно време, стварност је изгледала као некаква ужасна фантазмагорија. Имам утисак да сам 90-их живео с константно повишеном температуром, готово у грозници, стално с појачаном енергијом, сликама и доживљајем који као да нису производ „чисте главе”. Истовремено, деведесете су биле „полигон” на којем се могао добро учити живот. Мислим да сам тих година научио неке врло важне лекције о животу, ствари које су и данас негде дубоко уписане у мени, нпр. стравичну несталност свега око мене… То осећање могу да препознам у многим својим представама које су настајале у то време, па и касније. Мада, тих година се дешавају такође и неке од најлепших ствари у мом животу. Родила се моја ћерка, и у том смислу постајем другачији човек, другачије организован, с другачијом енергијом и мотивима. Када боље размислим, постојале су две ствари које су ме заиста спасле тих година: породица и позориште. Ја сам тада буквално живео од те две енергије. Што се тиче представа које спомињете, оне су на неки начин за мене тада значиле: „бити ил’ не бити”. У њима је постојало једно заједничко осећање некакве „нествране стварности” у којој је толико тога било потпуно несхватљиво, невероватно, готово немогуће, да често нисам био сигуран шта је заправо била та стварност. Тако да сам кроз своје представе некако покушавао боље да је разумем, да реагујем на њу. Оно што мислим да је посебно занимљиво у свему томе јесте да је то остао мој снажан утисак све до данас. Ако бих морао своје позориште некако да дефинишем, онда би то био свет у којем се стварност и фикција толико прожимају да их је понекад немогуће разликовати, где престаје једно а почиње друго, а разлог томе сигурно су и деведесете.
Од самог почетка ваше позоришне каријере показујете невероватну храброст на позоришним даскама. Било да се она манифестује кроз одабир текста, кроз нека редитељска решења или кроз друге сценске уметности којима се играте на сцени, публика зна да са Ваше представе неће изаћи без узбуђења. Одакле та храброст и за каквим узбуђењем Ви трагате у позоришту?
Верујем да представа може да покрене некакву емоцију код гледаоца једино ако је пре тога покренула нешто у вама. Хоћу да кажем како представа прво мени мора да буде заиста важна, тек онда она може да постане важна и гледаоцима. У том смислу могао бих чак рећи да су моје представе често као мале личне исповести, некакав аутопортрет (има она дивна Фелинијева мисао да је „бисер аутобиографија шкољке”)… Сада то исто говорим својим студентима – треба да прате свој инстинкт и своје срце. Треба радити ствари у које ти верујеш, а не оно у шта би хтео да увериш друге… ствари које имају везе с тобом, твојим осећањем. То вероватно онда значи и бити аутентичан. Ако ти ништа не осећаш у комаду који режираш, како мислиш да пренесеш било какво осећање гледаоцу?
У каквом положају се данас налази позориште у Србији? Има ли неких нових храбрих редитеља и представа у овим апсурдним временима којима би и Бекет позавидео?
То је увек посебно осетљива тема. Понекад имам утисак како се мисли да ова вишедеценијска свеопшта криза једног друштва нема никаквог утицаја на наше позориште!? Али оно је једнако „болесно” као и толике друге институције. Наравно, повремено се деси понека занимљива, оригинална представа, што је резултат талента неких људи којих срећом има. Они најбољи увек се некако изборе за ниво испод ког им једноставно њихов таленат не дозвољава да иду. Али то не мења суштину, а суштина је да ми годинама у позоришту гајимо коров. Када то кажем онда пре свега мислим на наш позоришни систем, који је трагично погрешан… Овакав начин рада како тренутно функционише наше позориште практично не оставља никакву могућност да будемо креативни. Озбиљна представа тражи озбиљан рад, време, концентрацију, тражи и један истраживачки приступ, дакле све оно што ми у постојећим условима више немамо. Ми за то немамо више ни времена ни новца. Недавно ми је један редитељ рекао да је целу поделу, значи све глумце заједно у представи први пут видео на премијери!? Да ли неко заиста мисли да је на тај начин могуће направити озбиљну представу!? Ја сам већ више пута у разним приликама говорио о томе: озбиљна промена у нашем позоришту десиће се тек онога тренутка када сви будемо ангажовани на основу уговора и када се са „репертоарског” пређе на тзв. „блок систем” играња представа. До тада, свако ће се сналазити како најбоље зна и уме. У суштини, сви ћемо импровизовати, свакога дана извнова решавати исте проблеме, стварајући привид да ствари функционишу.
Српско народно позориште је први пут крајем прошле године на својој сцени имало Шекспировог Магбета у Вашој режији. Представа даје атмосферу сна, али више кошмара, ноћне море која је утолико гора јер је прилично стварна у нашој реалности – „амбициозни” људи који су спремни да ураде буквално све зарад власти и моћи. Зашто сте се баш сада одлучили за овај Шекспиров комад?
Магбет је она врста изазова за који се редитељ спрема годинама, прижељкује га и „плаши” га се у исто време – слично као Магбет убиство краља. Међу разним чувеним Шекспировим мислима које се често цитирају, посебно место има: „Магбет је убио сан, спавати више неће”. Постоје разне занимљиве студије на тему Шекспира и снова у његовим комадима. Сматра се да је од свих шекспирових великих трагедија Магбет највише везан за снове (Фројд се такође бавио Магбетом). У том смислу ова представа је настала као истраживање везано управо за снове. С обзиром на то да је инспирисана разним сликама из снова, могао бих рећи да је главни лик у представи – Сан. Све што се дешава – дешава се у глави Магбета. Он у једном тренутку каже: „И сем нестварнога ништа стварно није”. За мене је ово једна од оних невероватних мисли које проналазимо код Шекспира, из којих је могуће тумачити цео комад. Од тренутка када му вештице кажу пророштво, за Магбета стварност постаје кошмар, чини се да је све само плод његове властите помрачене свести, сцене као из сна да долазе. Поред свега овога о чему говорим везано за комад и представу, мислим да је наш свет данас постао такође једно потпуно кошмарно, хаотично, „нестварно” место, да је то прилично тачна дијагноза свега овога што тренутно живимо, тако да је и то био важан разлог да управо сада радим Магбета.
Пошто је Фуснота првенствено сајт посвећен књижевности, да ли можете да поделите са нама дела која сматрате да су обавезна литература за некога ко воли позориште?
Моји студенти на Академији уметности обавезно раде Чехова, Достојевског, Шекспира… затим на трећој години сцене из драма тзв. „психолошког реализма”: Горки, Стриндберг, Ибзен, Тенеси Вилијамс… Ту су наравно и Бекет, Јонеско… Античка комедија и трагедија… то је отприлике неки шири оквир који подразумева основне ствари везане за драмску књижевност. Ономе ко жели нешто више да сазна о томе како се драма развијала током 20. века препоручујем књигу Драмски правци XX века Слободана Селенића.
За крај, да ли имате своју омиљену драму и шта волите код ње? Да ли је то можда нека драма коју сте већ ставили на сцену?
Многе су ми „омиљене” на различите начине, али ако бих морао једну да издвојим онда би то био Чеховљев Вишњик. Имам утисак да готово свака реченица у комаду налази врло посебан одјек негде дубоко у мени.
Фото: Драгана Удовичић
Насловна: Јелена Ивановић