Назад
Lifestyle Image
17.04.2023.

О миру и другим ратовима

Мирјана Новаковић (1966, Београд) објавила је збирке прича Дунавски апокрифи (1996) и Тајне приче (2016), и романе: Страх и његов слуга (2000, награда „Исидора Секулић“, најужи избор за Нинову награду 2000, досад објављен у осам издања), Johann’s 501 (2005) и Тито је умро (2011). Била је косценаристкиња ТВ-серије Група (2019). Приче и романи Мирјане Новаковић објављени су на француском, енглеском, руском, грчком, бугарском, македонском, кинеском и немачком језику. На овогодишњем Новосадском сајму књига са Мирјаном Новаковић водили су разговор студенти Српске књижевности и језика, Сара Степановић и Милан Радоичић. Уживајте!

Летимичним погледом на наслов или корице Ваших романа приметно је да делом опуса тематизујете време комунистичке Југославије. Шта је оно што Вас инспирише да се у романима изнова враћате овој епохи?

Најпре то што сам била млада у то време, а како старите, младост изгледа све лепша и интересантнија него што је заиста била. Такође, та времена су ме више обликовала и утицала него ова сада, мада постоји и обрнуто дејство, захваљујући овим временима схватила сам у чему онда нисам била у праву. Тада смо мислили да ако дође демократија и капитализам, сви наши проблеми ће бити решени, а сад кад је демократија (каква таква – бар имамо изборе) дошла и кад имамо капитализам, схватила сам да једва да су неки проблеми решени, а стигла нам је гомила других. Но, то су младалачки идеали и занесеност, и лепо је, вратити им се, некако се боље осећам кад памтим колико сам веровала (па макар и погрешно) него кад знам сада да више ништа не може да ме занесе, и што је још горе, више ни у шта не могу да верујем. Тако, у сукобу зреле (да не кажем маторе) памети и младалачког полета налазе се и теме романа, унутрашњи сукоби у ликовима, а и спољни, између ликова.

Између мира ’80-их и мира у садашњости догодиле су се немирне ’90-е године, којима у новом роману не дајете пуно простора. Јесу ли, за Вас, ’90-е књижевно недовољно обрађена или, пак, израбљена тема? Или се, можда, по садашњости прошлост довољно прецизно познаје?

Било би много боље да се по садашњости препознаје будућност. И једна од идеја романа јесте да описујући осамдесете, препознам и предочим знакове ратова који ће се десити. Није битно да ли 90-е обрађене или нису обрађене и ко зна шта је довољно, и шта је потребно. То је нешто што ће можда озбиљно моћи да се анализира за педесет или више година, када будуће генерације буду удаљене од ратова деведестих, као ми сада од другог светског рата. Време у којем је књига објављенa је лош судија о њеној вредности. Мислим да књижевност мора да буде безобразна да би била добра. И то безобразна према свему, према традицији, према устаљеним вредностима, према вери, према нацији, према друштву, породици, свакој идеологији, и циљ треба да јој буде да натера читаоце да размишљају и можда и да промене мишљење. Ако није тако, онда је пука забава који служи за да прође време, да буде лако и лепо. Књижевност може и то, наравно, али ако је само то, онда ће се брзо заборавити, доћи ће нове стотине књига које продају увек исте ствари.

Један од Ваших јунака каже „Ако нећеш да се бавиш политиком, политика ће да се бави тобом“ (стр. 434). Да ли је ипак могуће избећи вере и завере политике?

Немогуће је избећи политику. Чак и да живите на планини као пастир, одлуке политичара ће утицати на то какав ваздух дишете, да ли пијете загађену воду, колико кошта кило меса које продајете. Наравно, цитат се не односи на то да сви треба да буду политичари, већ на то да буду упознати шта се дешава, и да знају за кога треба да гласају тако да би им било боље. Проблем је у томе што ово изискује напор, праћење вести, и још важније, размишљање о њима, и како то већина не ради, онда им се дешава да се политика бави њима, што никад није добро, а посебно код нас никад није добро, где и мало власти много квари, а камоли апсолутна власт.

С обзиром на прошлост коју тематизујете и садашњост која је њена директна последица, питамо Вас – да ли је данас Тито и симболички мртав?

Све што нам се десило, и даље постоји, тачније, последице остају, и у том смислу, Тито и његова владавина су и те како живи. Не само зато што га један део грађана памти, већ зато што и одређени начин размишљања из оних времена још увек постоји, у позитивном и негативном смислу. Нема сумње да је Тито био диктатор, али са друге стране, није исто било седамдесетих у односу на педесете године прошлог века, и што је најважније, заиста су постојале вредности у које су људи веровали, а које се се нису односиле само на новац. Онда сте морали да пазите шта причате, јер је реч могла бити опасна, данас можете да кажете готово шта хоћете, и то није захваљујући слободама, већ захваљујући томе што реч више ништа не вреди. Она изрека „човек се држи за реч, а во за рогове“, више не важи, и тако су нас све претворили у волове, и могу да нас држе.

У Миру и миру пратимо јунакињу и неке ликове из романа Тито је умро (2011). Оба пута страда нечији брат. У ранијем помињете и роман Дервиш и смрт (прича о појединцу који у тоталитарном режиму нема право на истину). У подтексту најновијег романа Вам је Антигона. Брат из Тита није крив, док у Зоранову невиност у Миру и миру нисмо убеђени. У којој мери су ова два романа у дослуху који превазилази исте протагонисте? (потпитање: Да ли је смислено икога рехабилитовати у систему који је сам по себи неправедан и тоталитаран?)

Имам рођену сестру, тако да би било незгодно (и морала бих много да објашњавам, не позивајући се на Фројда) да нечија сестра увек страда. Зато боље брат. Тито и Мир и мир су повезани не само преко неколико ликова, већ и тиме што се баве истим периодом и проблемима које нам ово време доноси.Рехабилитације су увек шкакљиво питање, јер се тичу промене у разумевању историје, а то је увек везано са владајућом идеологијом, ма колико она била небулозна, сада у 21. веку, чудовиште састављено од левих и десних идеја о друштву, либералних економских пракси и ово-ми-сад-одговара-да-почнем-рат тумачења прошлости. Оно што је битно, није сама рехабилитација која може да се укине или поново прогласи, то је само игра политичара, оно што је много битније је да постоје информације, да постоје књиге, да постоји знање о томе да је, нпр, Милан Недић био квислинг – тачно, али и да је Милан Недић спасао десетине хиљада избеглица, такође је тачно.

Када је реч о упливу стварности у фикцију, познат је случај убиства адвоката за које је 1967. оптужен Љубинко Точиловац, док се спекулисало да му је помогла адвокатова супруга. Убица у Вашем роману носи исто презиме. Да ли да ово схватимо као случајност или као адекватну референцу за размишљање?

Није случајност, то убиство и осуда Точиловца су били догађај који је медијски био испраћен као ништа до тада. У контексту романа, идеја је да читаоци који знају за Љубинка Точиловца и тај случај, повлаче паралеле и нагађају ко је убица (у роману), дакле функционише као (не)лажан траг, а да они који не знају за Точиловца, прочитају нешто о њему, прича је врло занимљива.

Између Толстојевог Рата и мира и Вашег Мира и мира разлика је у само једној речи. Да ли се живот човека на Балкану одвија између те две скупе речи? Другим речима, је ли нам цела књижевност међуратна?

У најмању руку, књижевност нам је подељена на периоде, пре рата (мисли се Другог светског рата), међуратна, послератна итд, значи ратови су гранична обележја. Ратови заиста доносе највеће промене који имају велике реперкусије на мирове после њих. Изгледа да ће све бити у реду, само да се рат заврши, али, у суштини разлози за ратове остају, само се мало примире и онда искористе промене које су победе или порази донели. Фон Клаушевиц је рекао да је рат наставак политике, али другим средствима. Међутим, истина је и да је мир наставак ратне политике, другим средствима, додуше прилагођеним у односу на то да ли је била победа или пораз. У том смислу наша књижевност је увек ратна, а наслов Мир и мир је превара.

 

 

Разговор са Мирјаном Новаковић о роману Мир и мир  (Лагуна, 2022),  на Новосадском сајму књига 10. марта 2023. године, водили су Сара Степановић, Милан Радоичић

фотографија: Гордана Јовић Атлагић