Назад
Lifestyle Image
03.02.2023.

Божија земља (2022)

Аутор: Tijana Vujačić

Када на темељу седам фотографија југоисточне обале Исланда, направљених од стране данског свештеника у 19. веку, конструишете читаву причу- тада добијете филм који носи назив Божија земља. Наиме, радња прати лутеранског свештеника послатог на Исланд како би пагански народ примио хришћанство, али и како би исти тај народ фотографисао. Није на одмет поменути како је у историјским приликама о којима филм говори Исланд био данска колонија, те да исландски писац и редитељ Хлинур Палмасон покушава да сагледа своју домовину очима окупатора; тачније сагледава Исланд из угла Данаца који су га контролисали све до Другог светског рата.

Снимљен у односу 4:3, квадратни изглед гледаоцу омогућава илузију такву да се он осећа као сведок једне историјске ере у коју камера завирује. Филм обилује кадровима Исланда; од снежних планина, до еруптивних вулкана, сушне земље и оне поплављене водом, чини се као да цело острво контрастира самом себи и на тај начин ствара један магијски простор, једну земљу пуну искушења- Божију земљу.

Послат на Исланд са задатком да се прилагоди околностима земље и њених људи, те да сагради цркву пре првог снега, свештеник Лукас започиње лично ходочашће. Он своју веру ставља на тест оног тренутка када бира тежи пут доласка до насељеног места. Сусретајући се са временским неприликама, путовајући са људима који не говоре његовим језиком, промрзао и гладан, окреће се вери и молитви у нади да је Бог тај који ће га спасити и оставити у животу.

Ако се водимо изреком да је Бог у детаљима, овај филм ћемо схватити као мозаик небројених делова и детаља који, само у случају да се посматрају заједно, чине целину. Стога, рекло би се да је Палмасон један од редитеља који уживају у процесу стварања. Он од гледаоца очекује да се укључи у понекад чудне и несвакидашње ритмове нарације, те да са стрпљењем приступи гледању овог филма. Ипак, редитељ то очекује само зато што је и сам кинематографији приступио на тај начин. Kод одређених кадрова можемо само да наслутимо колико је временски било потребно да они буду забележени; будући да је сцену у којој се леш коња распада снимио од момента када је коњ умро, до тренутка када су се његове кости стопиле са земљом. Редитељ се не либи да нам прикаже сурове услове у којима људи преживљавају; присутне су сцене мртвих животиња, распарчавање њихових утртоба, без имало цензуре, сурове какве јесу.

Круг рађања, живота и смрти једна је од главних идеја Божије земље. Пропадљивост тела, односно смрт, није ништа до прелазак у другу материју, односно поновно спајање са природом, а на крају и са Богом. У тренуцима када се његово тело налази на ивици живота и смрти, свештеник Лукас говори ,,Толико божанског се гомила у мени да не могу да умрем’’. С друге стране, Рагнар (један од људи додељених свештенику као помоћ) када види Лукаса промрља ,,Дански ђаво’’. Касније, баш Рагнар бива тај који Лукаса пита на који начин да постане божији човек. Да ли свештеник нужно значи земаљско отелотворење Бога, да ли је он маскирани ђаво или је човек, смртан као сваки, који пролази кроз искушења?

Ако бисмо овај филм тумачили у кључу поезије, не постоји прикладнија песма за њега до Шантићеве Вече на шкољу. Заправо, цео филм одише поетском нотом. Не само да је Шантићева песма по тематици социјална, те је у неку руку сродна филму, већ и њена мелодичност кореспондира сликама и сценама из филма. Променљивост ритма који је у неким тренуцима медитативан огледа се у кадровима крајоликог Исланда који дуго трају, а затим се брзоплето промене у нешто неочекивано. Такође, Шантићев убоги пук можемо да визуализујемо сваки пут када нам се појаве сцене радничких руку острвљана из филма. Њихови блатњави нокти и испуцала кожа нам довољно говоре о условима у којима живе. Мотиви пучине која спава, црне хриди и прохладног мрака описују Исланд са свим својим временским неприликама, сталног мрака, стеновитог подручја и свеприсутног сивила који стварају контемлативну атмосферу у филму. Мотив грађења цркве у филму као начин успостављања вере међу паганским народом, код Шантића можемо потражити у стиху јеца звоно боно. На крају, Шантићев Бог се не разликује много од оног каквог га доживљавамо у Божијој земљи. То је Бог ојађеног човека који се моли за спасење, његова молитва не долази из побожности већ из очаја.

Божија земља је засигурно остварење које гледаоци са очекивањима адреналинских налета и сталних дешавања у филму треба да прескоче. Иако се на тренутке чини да спора радња не води никуда, она добија на значењу тек на крају, када се сви делови саставе у целину. Оно што фали овом филму је потенцијално више дијалога или чак унутрашњих монолога ради бољег разумевања ликова. Чини се да би радња филма остварила свој пун потенцијал као неко прозно дело које би нам текстом омогућило да дубље продремо у срж карактера. Ипак, доза незнања о детаљима има своје добре стране – оставља неограничене могућности личних интерпретација.