Нове генерације, данашњи млади, више никог не поштују. Искривљен им систем вредности. Ма, вредности и не постоје. Црна хроника. Три нова убиства. Две нове пруге. Један аутопут. Лажна дојава о бомби. Бомба.
Човече, где си се изгубио?
Оставите ме скривеног у игрици у коју сте ме гурнули из света реалности. Из света у коме се одговорност пребацује са родитеља на дете, са детета на наставнике, са наставника на систем, са система на политику, са политике на народ, са народа на нове генерације, до оне исте са искривљеним системом вредности. Па даље са нових генерација на медије,са медија на технологију и тако док се не заборави. Док се све зло и прљавштина не гурну под тепих и прекрију лепом фотељом. Комфорном. Оном у коју можемо да се завалимо и седимо у миру. Иако смо заправо у рату. Са собом. Са светом. Са вредностима. Са етиком. Са моралом. Са основним људским и божјим законима. Иако смо у рату са свим што нас чини људима.
Хајде да седнемо у фотељу, одакле мирно можемо да гледамо и осуђујемо: „Ето, какви су нам млади. Отуђени. Опасни. Незаинтересовани. Неваспитани. Лењи.”
Оставите ме на миру! Мене, овако отуђеног, незаинтересованог, неваспитаног и лењог. Мене, представника нове генерације, која сноси одговорност за сваку рупу у систему који сте ви створили; за сваку вашу грешку у корацима и сваку погрешно донесену одлуку. Дајте ми мира барем у свету који сам сам створио само да бих из вашег побегао. Јер ми је прегласан и прелицемеран. Јер ми се у вашем свету ћути од толиког причања. Јер ми је мука од толиких монолога и самодоказивања. Где смо се изгубили?
Оставите ме да се изгубим тамо где сам заиста ја онај који креира ликове, системе вредности и одређује правила, а не само онај који носи терет нове генерације. Оставите ме у игри. У оној у којој постоји добро и лоше, али никако оно између. Оставите ме тамо, и ја ћу знати коју страну да заузмем. Јер… тамо… у свом свету, ја сам она добра генерација. Она која одговара за своје поступке. Оставите ме тамо, тамо где не могу да се изгубим. Тамо – где могу да се пронађем.