Уметници знају шта је љубав. Предају се сонетима о музама које красе венцима од одабраних речи и тако окићене узвишавају их тамо где не могу да им љубе недостижне руке. Зашто онда не умеју да воле сви који знају шта је љубав?
Један уметник говорио је о небу. Док је тврдио да је то свето небо с ког је пала његова муза, крао је светињи плаву боју својом цигаретом. Суше му се усне од дима. Ни на пушачкој паузи не сети се да помисли на своје усамљене родитеље. Заборавља да ће сви остарити као они, и чедна кожа музе ће му груба бити. Људи подлежу променама, али као из неког ината, он остаје посвећени роб своје непромењене ћуди. Он је заслепљен љубомором. Зар обогаљене очи о лепоти вољене особе да сведоче, кад не разазнају лепоту у себи. Он је oсветољубив, а не зна да његова муза превија и те грешнике што их његова оштрица посече. Он пролазницима упућује мрке погледе, осим ако се затекне пред неком недаћом, тада кукавички скрене поглед, а на неправду и зажмури. Такав човек не може бити добар љубавник, добар пријатељ, син, родитељ. Због мисли усмерених само ка послу, анксиозно гризе суве усне. Отровне мисли опустошиле су његову слаткоречивост. Сада смишља неке тешке риме које му цепају хартију, не би ли се неко над његовим животом сажалио. Наставља да гризе усне, као да покушава да одстрани мржњу која се испод њих затрла. Када више нико не буде хтео да чује речи човека испуцалих усана, свако пожртвовање, сваки осмех, свака искра у очима рођена из племенитости, одјекиваће једним “волим те”.
Горди уметник још увек мелемима покајања стишава израњавану бол, а у џепу му већ дуго станује марамица, чека да очисти усне од гордих порока, јер само здраво срце може за неким да куца.