Znam ja dobro te dečake što nestrpljivo čekaju da u martu rozikasti pupoljci buknu iz tankih grančica koje se vijore na vetru kada kroz zimske oblake grune prvo sunce. Čekaju i čekaju… i taman kad dočekaju u prirodi se pojavi neki gnev pa kiša poplavi zemlju i ptice obleću oko mene gačući kao da žele oterati nesreću koju bi oni mogli da donesu. Vazduh se izoštri, tlo postane blatnjavo, a nebo kao da na signal ispušta suze i sve to ljudi nazivaju prolećem.
Kažu oni, ima tu neke fore sa prolećem, sve se budi i rađa pod našim nogama, dok ljubav cveta poput lala. I nije da ja to ne osećam, osećam zasigurno tu negde među korenjem koje se povija pod zemljom, ali…ne mogu a da svakog marta ne pomislim na te užasne dečake.
Sneg se polako topi, trava ponovo niče, i osećam u vazduhu neku blagu euforiju zbog graje ljudi u daljini. Svi su srećni- čak i ptice opet pevaju i cveće samo odbrojava dane da se opet diči svojom lepotom i opojnim mirisom, a da se ja tu nešto pitam, zabranila bih ovo prokleto proleće i večito živela u jeseni. Tada zelenilo opet spava i zemljane boje gutaju svet pa ljudi u meni ne nalaze lepotu koju su videli pre. Društvo mi prave vrapci i poneka vrana koja ubija tišinu. Slušam druge trešnje koje pate za suncem a ja im se podsmevam: jer ko bi, zaboga, toliko čeznuo za svim tim haosom, za svim tim dečacima.
Neću da me njihovi prsti kvare i kidaju lanene latice mog cveća, niti skrnave glatku koru moga stabla, a nažalost, sve ih dobro znam. Upijaću zrake jutarnjeg sunca, raširiti grane na sve strane dok uživam u poslednjim trenucima mira, i onda će se pojaviti oni.
Vidim im uživanje u očima i to me ispuni gnevom. Ne podnosim što moje latice vide kao nešto što mora jednom umreti kao da vetar ne čini dovoljno dobar posao kada ih produva na sve strane. Ne podnosim način na koji nose u džepovima sečiva u nadi da će ovog puta moći da urežu u mene ime svoje voljene ili kojekakve budalaštine, a najviše mrzim njihov prkos.
Kažu, proleće je talas koji nas proguta i svi su u poletu, ali ko njima daje za pravo da skrnave ono što je isključivo moje?
Ma nek priđu samo! Pa šta!
Pomislim gnevno uvek, pa se razočaram.
Ponadam se, padaće kiša…ma padaće grad! Vetar će ih produvati pa će okrenuti glave na drugu stranu. Ja ću napokon biti sama, ali upornost kao da struji njihovim bićem. Oblaci se natmure i kiša zaliva gradove, a oni i dalje hrle ka meni gazeći preko blata do kolena. Ptice gaču, obleću oko mene kao leširani, a oni ne mare za to. Uzimaju latice, kidaju grančice, i taman kad odluče da urežu reč ili dve u poslednjem trenutku dignu ruke.
I šta ja tu mogu, sedim i čekam da mi proleti svaki mart, odbrojavam dane do jeseni, dok ponekad razmišljam o tome kako bi bilo da me oluja proguta i da od mene ostane samo prazna rupa kao ožiljak u zemlji u znak da sam baš tu nekada ležala.
Nakon toga sledi najgori deo. Željno iščekuju da ružičaste pupoljke zameni mlado lišće a s vremenom mi se krošnja napuni rumenim trešnjama. Uzimaju ih kao da nisu moje i slade se danima koliko god ih sunce pržilo. Da mogu, tad bih pomerala grane i mlatila njima na sve strane u nadi da će se uplašiti, jer možda bi tada shvatili da sam živa. Ali avaj, o tome mogu samo da sanjam.
Radije bih da mi se krošnja savije pod težinom plodova i da posmatram kako trešnje tužno padaju, trule i propadaju, nego da još jednom čujem njihov podli smeh i osetim ruke na sebi. Sve to već napamet znaju i ptice na grani, pa se priča širi dalje kao kuga godinama, i to mi jako odgovara. Uvek se začude i bude im ineresantno da slušaju moj gnev, mada se i dalje trude da me zaštite od neželjenih pogleda. To je jedina dobra stvar ovog vremena. Gubim nadu u ljude, ali bar znam da su ptice moji najbolji prijatelji.
Laste se ponovo vraćaju, pa vreme provodim slušajući njihove besede. Uz to uglavnom donesu par tračeva koje su načule na drugom kraju parka ili čudne anegdote koje su im se desile na jugu. Čujem, hrast je ljubomoran na lepotu trešnjinih stabala ove godine, a bogami posebno se okomio na mene. Ko mu je kriv što mu je kora naborana a korenje mu truli od bolesti i starosti? Misli li on da je nama lako? Da je meni lako, dok trpim ove podle ljude i znatiželjne poglede? Kaže on je nekada ovde bio glavna atrakcija dok je bio zdrav. Oko njega su se deca često vrtela i parovi ležali pod njegovom krošnjom dok ptice čavrljaju na njegovim granama. Ali ko još za to mari? Od njega će uskoro ostati samo panj, a tek tad se ljudi neće obazirati na njega. Život je kratak, a mi ga svakodnevno bacamo u vodu.
Ove priče me drže bar jedno dve nedelje dok se ne vratim ponovo u neku bolnu monotoniju. Tada maštam da sam lasta, jer bih onda proputovala ceo svet. Ovde se nikad ništa ne menja, a onaj ko putuje nema vremena za dosadu. Onaj ko putuje bogami nema pravo ni da se buni, a jadno drveće poput mene koje svoje korenje vidi kao lance može samo da sanja o svemu tome.
Od slučajnih prolaznika sam načula da je Japan divno mesto. Tamo trešnje veličaju i smatraju bitnim delom svoje kulture. Naše cveće je simbol ljubavi i novog života, zbog toga posmatraju kako se pupoljci rađaju na našim grančicama sa takvim divljenjem. Ljudi poštuju tvoju lepotu i tretiraju te kao ikonu u najraskošnijem hramu, ima li ičeg boljeg od toga?
E, to bih volela da iskusim.
Mogla bih da razglabam o tome satima, ali dragi slušaoče verovatno nemaš vremena za to.
Imaš noge koje te vode kud poželiš i ruke kojima se braniš, izbor kako ćes provesti ovaj život, mesec, dan, i popodne, a ti ga traćiš na jade jednog stabla. Zato mi pričaj malo o sebi.
Koja te je nesreća dovela ovde? Dolaziš li iz daleka?
Znala sam da ti je prvi put u ovom parku čim si odlučio da sednes pod moj hlad i tako me pomno slušaš.
Ne smeta ti moje čavrljanje u prazno? Pa to je jako fino od tebe. Ali daj da čujem nešto o tvojim mukama sad.
Šta kažeš?
Zar misliš da ponovo dolaze?
Molim te oteraj ih, jesam li ti ikada rekla koliko mrzim proleće….