Сећам се

Сећам се ваших топлих осмеха док сте ме држали за руку и учили да ходам. Сећам се како сте на сваки мој корак били поносни. Сећам се како сам увек желела да ме носиш јер сам била уморна од ходања. Сећам се како сам волела да ти обгрлим руку док си ме љуљао као мајмунче. Сећам се тог осећања безбрижности и сигурности, осећања да сам код куће. Сећам се ваших свађа и плакања. Све је било тако нејасно. Сећам се како сам те држала и вукла за ногу да не одеш. Сећам се како сам те звала са маминог телефона, признала ти победу у жмуркама и молила те да дођеш кући. Сећам се како ниси знао како да ми кажеш да имаш нов дом и другу породицу. Сећам се одрастања без тебе. Сећам се како смо на свим мојим цртежима од малена биле само мама, сестра и ја. Сећам свих тих цртежа без тебе и олује коју је то створило у мени. Сећам се да смо се касније понекад виђали. Сећам се како сам сумњала у твоје ,,волим те“. Сећам се твог израза лица на ком се осмех често гасио кад је твоја нова породица била ту. Сећам се наших обећања и планова за будућност. Сећам се како си увек веровао у мене. Сећам се изненадних лоших вести. Сећам се како је све у том тренутку стало. Нисам могла да схватим како, зашто. Сећам се нашег последњег разговора када си ми рекао да ме волиш и да ћемо се видети ускоро. Био ми је рођендан. Сећам се те неправде и мржње према животу. Све је било тако стварно али страшно, кошмарно. Сећам се како сам се надала да је све то шала и да си још увек ту, али се опет играш жмурке. Сећам се како сам се плашила да ћу заборавити твој глас, тебе, опет. Сећам се како сам седела на твом гробу и причала ти сатима, пуштала нашу музику, нове композиције које сам научила да свирам. Сећам се. Како тада тако и сада, надам се да ме чујеш како ти причам док спаваш дубоким сном, далеко од мене.