Госпођа Даница је удовица старог мајстора. Иако јој се на лицу виде трагови живота, очи и благ осмех одају њену доброту. Поред њене куће, немогуће је проћи, а да вас она не позове и не угости. „Па зар сваког мораш да угостиш? Имаш и ти своју децу.” Упитала је једном нека комшиница. На то питање, госпођа Даница слатко се осмехну, па кратко одговори: „Гре’ота је од Бога не пружити чашу воде жедном и парче хлеба гладном. Дај да би ти Бог дао. “Годинама је госпођа Даница комшијској деци правила колаче, давала воће и решавала њихове проблеме. Када је постала удовица, мислила је да ће је хладни зидови празне куће угушити. Сваког дана молила је Господа да је одведе код њеног мужа, у царство небеско, да је спаси од самоће. Господ услиши молитву, али је не одведе у рајски врт, већ јој испуни кућу радошћу и срећом. Добије госпођа два унучета, па следеће године још двоје. Испуни се кућа детињим смехом, а госпођа Даница сада колаче прави својој унучади. И никад више не беше сама. Када су јој унучад стасала за самосталан живот, Бог је поново награди, те је добила још једно унуче. Иако је остарила, није престала да прави посластице, како својој унучади, тако и комшијској деци. Она није само бака само својим потомцима, већ и сваком детету из краја. Када је виде, уз осмех је поздрављају: „Добар дан, баба Дано!”, а она отпоздравља: „Чедо моје, је л’ си ми добро?” А она комшиница с почетка приче остаде стара, џангризава уседелица без деце. Пуна је кућа племените удовице. И даље ћете је чути како својим потомцима говори: „Дајте децо где и кол’ко можете – гре’ота је!” Та удовица је моја бака, чије име поносно носим.
Последње активности:
