Опет, опет се жали! Зашто ниси одвела сина у парк кад је хтео, зашто суђе још увек није опрано! Увек је овакав! Како то мислиш ниси стигла, зашто се толико смејеш, учиш сина погрешно. Он мора да научи шта је рад! Да смо имали ћерку каква би она била? Жена мора бити вредна, а не стално тако узбуђена. Живели су просечно. Ако се просечним може и назвати. У скромној кућици која им је била сасвим довољна, јер их је било троје. Мајка, отац и син. Поред свих својих проблема ипак су били срећни. Али ипак то њему није било довољно. Радио је дан и ноћ само да нахрани своју породицу. Долазио би нервозан, тужан и изнервиран. Она би га тешила, али га то није занимало. Говорио би јој: „Зашто опет ништа не радиш? Ја радим дан и ноћ само да ви вас двоје нахранио и дао вам кров над главом! А ти, ништа!”
Тако лепа, увек насмејана жена, била је вредна. Трудила се да увек буде добра мајка и жена. И када је била повређена, тужна, усамљена нико је није подржавао. Ипак је остајала јака после свега тога. Сваке ноћи када би дошао уморан кући, већ је спремила топлу вечеру, опрану и испеглану постељину. И била уморна од чувања детета, одржавања куће, али то не би показивала. Дочекивала би мужа са осмехом сваку ноћ иако се можда није осећала срећно. Али он то није видео, просто није могао да схвати како неко од тако простог рада може да се умори.
Нашла је посао. Он није ни слутио како ће то променити све. Поред тога што је престала да кува, пере, чисти, спрема престала је и да прича са њим. Није престала. Али њихови разговори су постали црно-бели. Некада тако увек срећна и насмејана жена престала је да се смеје. Њихова кућа је све више почела да их подсећа на затвор. Некад тако пуна љубави и пажње, сада је била празна, тмурна.