Dođoh u tvoj grad, potpuno nepozvan. Izađoh iz tog voza, prividno noseći sreću sa sobom. Po ulasku na peron sretoh tebe, samu, septembarskog kišnog jutra vidno izgubljenu u pogledu upućenom meni. Na tvom licu videla se prirodna lepota, iz tebe je sijala radost življenja ali đavolja sila te posla meni da sve to upropastim.
Prišao sam nudeći ti svoj kaput. Prihvatila si bez sekunde razmišljanja i pođosmo u neki zaklon. Radio sam ono sto najbolje umem, pričao lepo, kupio te komplimentima i osvojio tvoje nežno, još uvek detinjasto srce. Priče jednog putnika, večitog samca postadoše ti zanimljive, oči su ti se caklile dok ih slušaš. Ja sam znao gde sve to vodi.
Ponudio sam se da te otpratim kući. Ishitreno reče da, ne sluteći da me više nikada nećeš videti. Kiša je prestala, ulica je bila mokra i naši tragovi su ostajali za nama ali samo kratko. Voda ih je nosila razbijajuci svaku povezanost među njima. Pozvala si me u stan, prihvatio sam, znajući da će te to učiniti srećnom još toliko da me nikada ne zaboraviš. Vratio sam se na železničku stanicu, ukrcao se u svoj crveni voz sa izrazito debelim crnim prugama, nastavih svoj put ne znam ni sam gde. Dođoh ti u grad, prođoh neprimećeno, sasvim nepozvan. Dođoh ti u srce, uneh bol, čežnju i patnju. Napravih pometnju u tvojoj prelepoj glavi. Potpuno nepozvan.