Снови не долазе само када спавам. Појаве се изненада, не питају да ли су ми очи отворене или не. Ушуњају се кроз прозоре мога ума, нечујним али снажним ветром раскриле завесе свесности, упале светло маште и стану да лутају мојим мислима. Расејано и брзо копају по фиокама запажања, насумично бирају слике, вешто пресликају сваку боју, линију, сенку и, настављају даље.
Он нема истинског додира са животом око себе: будан пушта машту у ум и гледа свет кроз калеидоскоп – неке сасвим обичне свакодневне слике претвара у пределе заноса. Несвесност склапа слике у разнобојни мозаик који његова машта непрекидно обрће-спаја, обрће-спаја, везујући комадиће стакла непојмљиво мистично и зачудно. Никада не понови исти ватромет боја и облика. Али одакле му светлост док жмури? Зашто, када се пробуди, када може да ужива у светлости реалног живота, једино за чиме жуди остаје она нестварна, крхка слика фантазије у магли снова? Људи га не схватају. За њега је небо праисконски бескрај који гута сваки поглед, носи га са облацима, обасјава звездама, теши месецом и гаси сунцем. Остали виде нешто необјашњиво-плаво којег се плаше. Страхују да се дуже загледају јер стрепе од одговора-огледала. Пружа им калеидоскоп, али они не виде исте шаре као и он, њима је и кроз калеидоскоп живот једнобојан.
Он доживљава свако осећање које други осете: сузе му поплаве душу, смех засени слух, бес разнесе разум. Али ниједно осећање није његово – није истински волео, није бестидно мрзео – заправо никада никога није познавао. Једино се у сигурности костура својих помало уврнутих мисли осећа истински безбедно. Свака друга средина леди његово постојање праисконском студени – гуши га тај слободни, развигорени дух мучним и одбојним ограничењима. Он је посматрач живота – живи од снова, види захваљујући илузији, умире од ваздуха истине.