У данашњем брзом и међусобно повезаном свету, проналажење тренутка самоће и личног простора, постаје све изазовније. Непрестано бомбардовање информацијама и обавезама може оставити појединца преплављенoг и исцрпљеног, а да притом ништа није радио. Због тога је крик „Оставите ме на миру” истовремено дубок и безначајан. Дубок јер је из дубине душе, безначајан јер нема ко да нас чује.
Људи запостављају сопствено добро, сопствени мир, због сталних ангажовања и журбе да постигне ово, да постигне оно…. Људи су заборавили да је физички и ментални одмор потребан за здравље човека. Креативни и интелектуални подухвати могу напредовати у окружењу без ометања, али …које је то окружење? Где је тај мир у коме можемо неометано стварати? Када останy сами, људи дозвољавају својим мислима да слободно теку. Чак и тада, наше мисли нису слободне. Зачас смо у мислима у друштву прелепе девојке, зачас нас трза из тог „сна“ вест о убиству, о мучењу, о смрти, о беди….. Та иста самоћа може и да нас оснажи, да потврдимо и проверимо своју аутономију и вршимо контролу над својим животом. Прихватајући лични простор, држећи узде над нашим мислима, више ћемо ценити наше слободно време, људе, па и сами себе.
Значај личног простора не може се преценити. Када следећи пут неко затражи „Оставите ме на миру”, то је молба за очување њиховог мира и тишине, као и подсетник да у мору обавеза лежи потреба за тренутком самоће и одмора.