Ако се окренем на другу страну свог кревета, ако се усудим да погледам шта је то иза мене, не знам зашто али знам да ћу умрети. Било је касно, Хипносова рука је већ прелазила преко мог образа, легао сам у свој стари, прљави кревет и осетио сензацију хладних постеља на голој кожи мојих удова. Главом сам био окренут према зиду, када сам осетио како су моја леђа додирнула нешто, нешто што дише и дели простор мог кревета са мном. Ја живим сам. Загледао сам се у пукотине у зиду испред себе, могао сам да чујем куцање срца у свом грлу, покушавао сам да схватим шта се дешава. Да ли да стојим мирно? Да вриштим? Да бежим? Кроз мој прозор је ушао хладан ветар, беспомоћно сам дрхтао у својој постељи, нисам имао храбрости да устанем и да га затворим. Минути су налик сатима, подносим врпољење И бацакање мог нежељеног госта у тишини. Скупио сам мало храбрости и покушао сам да истегнем руку према прозору, када ми је срце стало у моменту. Чуо сам неочекиван звук иза себе, наравно, то је само било падање нечега са стола због ветра, али изненадило ме је као игла у око. Покушао сам да замислим то створење иза мене, да ли је други човек? Животиња? Или нешто комплетно непознато? Све ове мисли су ми струјале кроз ум када ме је погодио горак непријатан мирис. Брзо сам разумео шта ово значи. О не… О не, не, не, не, не. Заборавио сам да угасим рерну. Шта да радим? Шта да радим у овој проклетој ситуацији? Шта бих радије: да ме поједе чудовиште поред мене или да ме поједе ватра? Не могу да потврдим колико времена је прошло, али мирис се погоршао и дим се полако ушуњао да прави друштво мом пријатељу и мени. Све ми је теже и теже да дишем, ништа се не види од дима. Осетим како ми је нешто додирнуло раме. Нечија рука можда? У свом делиријуму сам коначно одлучио… да се окренем.
Последње активности:
