Ко смо ми? У овом неморалном свету кукавичлука, ко сам ја, ти, твој најбољи пријатељ, моја комшиница..? Зашто смо одабрани да живимо, а други осуђени на смрт? Можда зато што смо добри људи? А и чега смо заправо достојни?
Нема тог обрасца у ком ћете прочитати како обећати љубав, даровати срећу, имати савест. Не можете милост научити напамет. Али опет, ништа за људе није довољно. Када им се наклоните и пружите подршку, држе вас једном руком, док другом стискају мржњу. Гледају вас у очи и разарају зенице којима је дато човекољубство. Нуде само онолико колико је њима потребно.
Кроз живот ће вам многи продати лаке речи за тешка срца, приземне мисли за велике умове. Зато што не умеју другачије. Не виде своје грешке, а покопају свачије одлуке. Понизе нам карактер. А хоће ли се окренути, погледати нас и у себи чути покајање? Хоће ли спознати човека и покушати да истог направе? Неће, јер се само јаки враћају да очисте реке које су загадили греховима. Мада, временом се људи на све навикну. На непоштовање, лицемерје, издаје, лажи… Навикну се, јер у супротном би пропали. Зато што је стварност почела од тога да се састоји, па замислите како би било, да све то не истрпимо, већ се при првој поцепаној истини предамо. Зато се пробудимо. Хајде да разумемо. Да чујемо. Да не осудимо. Да не гледамо чудно дечака из задње клупе који седи сам; приђимо и поделимо лепе речи са њим. Да не окрећемо леђа слепој девојци, већ јој оживимо плаво и црвено.
Докажимо да још увек има хуманости у овој затрованој садашњици. Трагови њихових ђонова нек стоје на нашим образима, као печат, који подсећа да и поред свег гажења, нису упрљани. Дајте да тамо, где други спуштају критеријуме, ми сазидамо још један спрат.