Мали бели облачак појавио се на плавом, ведром небу.
Неприметан и безопасан, ушуњао се у топло и радосно пролећно поподне.
Облачак је наједном променио боју и више се не чини тако малим. Сада он расте и мења облике, заузимајући сваког часа неки други, баш том часу погодан облик и попримајући благо сиву боју, боју укаљаног градског снега.
Над пространом, зеленом и пуном живота пољаном, осутом цвећем и надгласаном складним зујањем инсеката, надвија се сада већ велики облак, мрк и зао у свој својој величини.
На тој пољани налазим се и ја. Лежала сам у трави упијајући меке и топле зраке сунца, несвесна њихове драгоцености. И нада мном се надвио облак. Тај страшни монструм и утвара из најгорих кошмара, уништио је моје рајско по подне.
Устајући осећам све јачи, надолазећи ветар који ми пара кожу и разноси косу. Одлазим.
Испрва полако, осврћући се у нади да је облак отишао и да ћу моћи да се вратим и легдем у траву као да облака није ни било.
Али ветар дува све јаче и јаче и прве капи кише промаљају се из сада већ црног облака.
Бежим.
Трчим, грабећи напред и губећи дах. Спотичем се о оно чега нема и посустајем. Већ осећам реске капљице како квасе моју кожу и сустижу ме.
Сакупљам последњу снагу да наставим напред и побегнем док се из гордог облака пролама рика грмљавине и град се меша са кишом, правећи олују.
Сустигла ме је. Покисла сам. Нисам побегла.