„Кујете ли ви ковачи памет? Постоји ли калуп за то или сте само креатори нечег металног и бездушног?“, рече отац Милутин при изласку из Томине ковачнице.
„То би ти волео, па да ти срце и памет буду бездушни, пошто ти је то изгледа једини спас“, одговорио је Тома у ходу.
Често је свештеник на његовом имању, а још чешће од када се Тома смртно разболео, толико да једва смогне снаге да поправи по коју џезву и лонац чисто да он и његова жена преживе. Тома је Милутинов стари друг и честа лука за његову утеху још од ономад када му је ћерка пре четири године отишла у Беч на студије, оставивши њега самог са слабо покретном женом коју су ударила кола. Тома је његов пријатељ, саветник, раме за плакање, исповедач, али и критичар његових плавих врцавих очију. Оне су полуделе пре три месеца откад се у село доселила Она – демон са женским ликом, дугачке црне косе, браон очију, младоликим лицем и згодним дугим ногама.
Милутин од тада губи сваки компас, а живот који га не мази само је кап која прелива чашу. Као да је опила Милутинов мозак и начинила да се одрекне свега што је овај обећао пред олтаром када је жени стављао прстен на руку. Као да га тера да се одрекне свега моралног док му сече поглед на недељној Литургији, терајући њега тако просветљеног, образованог и верујућег човека на овоземаљске грехове, али и Милутин је само човек. Њему прија пажња млађе жене, њему је све што она каже смешно и он једва чека недељу баш као и она. И он је увек тражи погледом у маси људи који су очајни дошли да се моле за своје спасење, не знајући јадни да њихове молитве нико већ уназад три месеца не преноси Господу.
„Како време пролази све је очигледније, чак је и народ почео коментарисати, а и сам знаш како је када народ почне да те развлачи по устима као жваку. Чувај се само да приче не дођу до патријаршије, знаш и сам шта би то значило и ћерка ти се због тога вратила из Беча“, забринуто Тома рече свом пријатељу Милутину „и жена ти сумња да кад си код мене да си у ствари…“
„Аман пусти жену“, прекину га Милутин „Њен ме поглед топи као санту леда, њене пуне црвене усне и бујне груди мешају добро и зло, мешају разум и блуд, више не знам ко сам… Зашто баш тако, зашто баш ја бивам осуђиван, а она не? Зашто се на мене људи каче, а она пролази као невинашце? Видиш Томо, такав је крст који носим. Да нисам у служби она би била носилац погрдних имена, а овако, на мени је само да пред грехом не попуштам и не искаљам своје име, а поготово не име онога кога заступам“, уз горак уздах искапи чашу ракије и крену пут куће.
Кући је имало шта и да га дочека. Уплакана жена у ћеркином наручју, сва у сузама, дрхтавим гласом и једва подигнутом главом рече: „Где си до сад? Долази ли се од ње овако касно? Што се мене тиче, тамо можеш и остати, овде више ниси добродошао.“
Милутин, по природи добар и поштен, не рекавши ни реч, пође пут Цркве, јединог места где може наћи спас. Наравно, како то увек бива, нису то једина искушења. Комшилук, чувши вриску и плач, муњевитом брзином истрча напоље и видевши Милутина насрну на њега: „Прво је вараш, а сада је и тучеш! У шта си се то претворио због младе црнокосе жене, монструме један?!“ Милутин, не преоставши му ништа друго, даде се у трк, па правац Црква, правац олтар, на колена, клекне, баци руке на под и поче плакати, молити и кукати: „Зашто, зашто мени поштеном оваква искушења, зар сам то заслужио? Ништа више од скривених погледа није било, ни пољупца, а камо ли нешто више, нешто горе. Зар ја да се примам на пусте сеоске приче и клевете? Нисмо ми исти ниво.“
И, погледавши горе, у обасјану фреску Господа, све му се у тренутку разбистри: „Лепота, то је нешто што се не може осетити, додирнути ни чути, већ што се може само очима сагледати. Оклевао сам и поклекао на животном тесту. Унутрашња превирања бејаху превелика. Не губи наду у мене Господе, нећу те изневерити.“
И клекну поново да моли за опроштај. Господ је велик и опростиће, а Милутин, баш као што се воском запечати писмо, запечати своју молитву, оставивши у сећању само фреску Господа и наду за нови опроштај од греха.
Ништа друго му ни не треба.
До краја живота тражиће трачак светлости у црнилу већ сад његових искушеничких очију сивих зеница.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com