„Koju ćeš?”, usplahireno upita starica, stiskom držeći snop belih kala dok joj u drugoj drhtavoj ruci poigrava cigareta. One svežije vezala je pozadi čvrsto kao da ih je čuvala za narednog kupca koji će ih ostaviti na istom mestu, uz one oronule. Danas svi odrastoše. Čak i polen topola i krošanja što se diže u oblak, pa zastane da osmotri dok sa sebe sliva jecav i prigušen miris.
Trotoari se činjaše prašnjiviji, a hod oborene glave po njima teži i mukotrpan.
U svakom kutku vlada kojekakva meka pomirenost sa nerazrešenim beznađem, a svačija duša traži odgovor i ponire dublje. Ulica ispod proteže duboku aromu sasušenog voća sa nečijeg prozora i gotovo da je teško ne lutati za objašnjenjem u opojnom prezrelom mirisu koji slepo shvatimo mudrim.
Nežno mili bujica sumornih lica na kojima se tesno suzbijaju emocije, toliko da nema mesta skoro ni za jednu. Spustivši pogled na blago naslonjene sveće i vosak koji curi uz školsku ogradu i pravi sopstvenu reku, za njom poteče najgorča suza. Naopako i gnusno, nema više nečijeg danas. Nema više ni njihovog sutra. I neće se sećati, niti mogu da zaborave detinjstvo svoje. Negde majka lije suze, niču beli zvončići đurđevka na obrazima i ogradi prekrivenoj gustoj čađi. Možda negde, u manje surovoj realnosti, i dalje snivaju snove. I uzalud se pita i uzalud se traži odgovor, reči ne obećavaju dovoljno.
Korak nizbrdo vukao je za sobom prazninu koja je bez truda nailazila i koja bi kovala za zemlju svaki naredni i prethodni.
„Je li?”, obrati joj se sa još više nestrpljenja.
Misli, ne zna šta da kaže, pa se okrenu i nastavi dalje. I ko zna.