Прошла је још једна зима. Знао је то по првим изаднцима нежних влати траве. Знао је то по упорном мирису који буди емоције. Мирис који тражи преиспитивање и ево га, седи на клупи, која безвољно ту чами, чини му се, одувек. Мирис клупа и он.
Спознаја и наука су били сав његов свет. Осећањима ту нема места. Сада, ето, десио се и тај тренутак. И боли га, све га боли. Боли га усамљеност, боли га прошлост.
Сваке године у исто време месец осветљава исти пут и он се, пратећи га, нађе на раскрсници два времена. Изазов и избор. Знао је и то да нико не зна функцију те раскрснице. Не гледа он за собом, никада и није. Али сада и овде, та клупа, тај мирис. Та усамљеност. Време не постоји. Никада и није постојало. Свуда само мрак и тескоба. Безнађе.
Затвара очи. Руке свом снагом приљуби уз своје тело тако да само њега осећају. И чека… уплашено чека тренутак истине, тренутак љубави, тренутак туге. Ништа не боли као сећање на њу.
Отвара очи. И даље је на клупи, безвољној и хладној. Ипак, више ништа није исто. Окреће се. Види себе како излази из ресторана у којем је, пар тренутака раније, као и сваког дана у то време јео топлу супу. Да, то је тај тренутак. Види девојку крупних очију и немирних коврџа како му, дотрчавши, пружа књигу коју је заборавио. Заболело је док је гледао себе како, са књигом испод леве руке одлази у свој свет.
Одлично устаје и дозива, пун наде дозива девојку крупних очију и немирних коврџа.
Клупа, заиста, постаје топлија, млади изданци љубави носе неке нове мирисе. И све је ту. Он и она… и празнина, велика празнина између њих. Остаје заувек изгубљено време.