Јунак ове моје приче је моја млађа сестра Ана. Она има десет година и тренира фудбал од шесте године, али са дечацима пошто у Сивцу нема женски фудбалски клуб. Њено професиално име-надимак је Дечак Анчи. Верујте тако се и понаша!
Ана се дружи само са дечацима. Зна све лиге европског фудбала и њихове играче. Сигурна сам да не зна шта је барбика! Лепа је за девојчицу, али понашање, ход и трчање је као код мушкарца. Чак иде са татом у лов и на пецање. Само по некад допустим јој да спава са мном. Ако има сутра утакмицу, тад не спавамо. Њен рад ногу у кревету је сличан оном на терену. Сваки шут на гол, клизећи старт и одигравање лопте осетим на леђима. Сања оно што воли и о чему мисли. Будим је често, али то су само мали прекиди њеног сна и њене утакмице на терену. Схватила сам да већину снова, не запамти. Можда само снове које сања пред буђење. Ана је врло племенита и добра особа. Има много врлина које волим. Искрена је и разумна, а уме да буде и велика подршка. Увек је добронамерна и пажљива. Она је мој искрени пријатељ. Каже оно што мисли и труди се да ми помогне у свакој ситуацији. Када сам тужна, ту је да подели тугу. Њена осећања и љубав су потпуно искрени. Када паднем, увек прва дотрчи да види да ли сам се повредила. Смеје се, али наравно помогне. То су само мале ситнице које чини. Буде јој криво када урадим нешто што не треба, па ме родитељи казне. Казна је најчешће одузимање телефона, па их она наредна три дана моли да ми га врате. Не попуштају лако, па ни она не одустаје. Свађамо се, али то су само мале препирке које трају пет минута. Извини се када није у праву, па јој опростим.
Моје детињство заувек је улепшано њеним присуством. Њени снови су њена стварност. Сигурна сам да школу никада не сања.