Нешто много мање од додира довољно је да се све промени.
Пре неколико месеци упознала сам чудноватог момка. Када год бих га видела, нестао би без трага, само пар секунди након сусрета. Чинило се као да он пролази кроз људе, као да их заобилази или пролази право кроз њих. Толико је био тих да никада нисам имала прилику да сазнам његово име, својевољно сам га назвала Бамби. Понекад сам само осећала његово присуство, а понекад и његов поглед на свом темену, али га никад нисам погледала у очи. Први пут када ме је ухватио за руку, осетила сам повезаност. Мислим да сам се заљубила, али то би било исувише чудно. Нешто слично овоме не може се назвати љубављу.
Те вечери причао ми је о свему. Његовој мајци и њеном тешком стању, да је у болници: „Осећам се одговорним за несрећу, како сам могао да допустим да нам се тако нешто деси!?” Угледала сам кап која се сливала низ његов образ, падајући право на дуксер. „Не могу дуго да останем, морам да се вратим до маме, чека ме.”, рекао је забринуто. „Наравно, иди, треба да будеш уз њу.”, климнула сам главом и кренула. Наједном ме је ухватио за руку, ставио нешто у њу, а када сам се окренула погледао ме је право у очи. Први пут. Срушила сам се.
Нисам могла да говорим када сам се пробудила, али отворивши длан угледала сам огрлицу са привеском Бамбија. Након неколико сати у болници, коначно сам повратила способност говора. Ухватила сам Даницу за руку и рекла јој: „Он је био ту, не знам шта се десило, али био је ту.”, „Ко?”, упитала је збуњено. „Како ко? Па он, Бамби!”, рекла сам гледајући је у неверици. „Драга, ОН је погинуо у саобраћајној несрећи, није могао да буде са тобом.”, када је Даница то изговорила остала сам нема.
Мрак. Ничега више нема осим таме. „Спавај, срце, само спавај.”, одзвањало ми је у ушима.