АУТОХИПНОЗА
Ђорђе Деспић
Народна библиотека Краљево, 2021.
71 стр.
Колика храброст је потребна за чекање? Чекање стихова никада није оно са сигурним концем. Чекање стихова често може бити узалуд. Чекати, живети за Поезију, а знати да можда никада нећеш бити достојан да постанеш њен део – шта је то? Да ли је управо то оно што се од нас очекује када се спомене Вера? Одрећи се свих оних крикова младости захтева аскетску вољу и понизну спремност на ризик вечне тишине.
Ако је неко међу нашим савременим песницима послушао ону Рилкеову тврдњу да су стихови искуства и да је човек мало учинио са њима написавши их млад, онда је то Ђорђе Деспић. Да ли је то кукавичлук или суштинска покорност Поезији? Ако је неко испратио живот бившег дечака у дословном свом значењу, то је, наново, Ђорђе Деспић. Своје две збирке песама дуго је ковао, па је прва, Песме и други ожиљци, која је изашла 2018. године, показала први и довољан корак да се Деспић упише међу писце садашњице par excellence. Збирка песама Аутохипноза излази 2021. године и представља наставак Деспићеве прве збирке, једнако углачана и веома слично интонирана.
Ђорђе Деспић
Чини се да је наш песник капитулирао добровољно уткавши у суштину својег бића узоре. Нову збирку аутор отвара Блејковим цитататом: „Морам створити свој сопствени систем или ће моје мисли оробити неко други“. Да ли је страх који Деспић наведеним речима исказује оправдан? Рекла бих – да. Да ли бити оробљен значи изгубити аутентичност? У пракси се екстерна оробљеност показала сјајном иницијалном капислом за интерну ерупцију. Међутим, шта је са оном најинтимнијом, мисаоном оробљеношћу која се најчешће очитује интерекстуалним везама? Да ли и она даје једнако дубоке и истините мисли? Веза Деспићева са Лалићем и Рилкеом толико је префињено саткана, као што је Лалићева са Рилкеом. Ако је Лалић, неоспорно, велики писац и оробљеност овог типа му није замерена, зашто то и Деспић не би био?
И да се не би огрешили о Деспића у игри потраге за интертекстуалним везама у којој сви ми који готово мазохистички уживамо, излазимо као победници, рећи ћемо само да тих веза има. Ипак, у тој игри, уколико одемо предалеко, једини губитник може бити песник – што не би било у реду. Сви они узори Деспићеви које читамо у песмама, од Рилкеа и Лалића до Албахарија, постали су суштински део песничког система чији је пуноправни творац (јер власник поезије се не може бити) Ђорђе Деспић.
Унутрашње борбе између нагона и дужности у оквиру песништва исказује Деспић бројним својим стиховима. Међутим, чак и када каже да су потиснуте речи „попут легла змија у утроби леша“, ми не можемо да видимо само гротескну слику апсурда. Иза апсурда увек извирује неки Ескулап на чији ће се штап успети баш змија и постати симбол лека, односно нераскидиви део његовог поетског божанства. И код Деспића, као и код Рилкеа, песма је одважнија од живота, а стихови „истинитији од твог света“. За њега, служење поезији, очито, представља сврху песничког постојања.
Да ли је Деспић вратио своје кликере?
Ако би се запитали какве су то Деспићеве песничке слике, могли би рећи да су оне најближе ономе што Јунг назива синхроницитетима. „Падавица у текст“ одвија се у оним моментима када кроз пукотину сећања, по својој сопственој вољи, провири тренутак прошлости особен само по језивом импулсу свемира са којим се ускладио. То су „мали процепи кроз које ти се указује нека моћна и загонетна слика“. Градећи крвоток својих сећања, не само фигуративно, кроз песнички систем, него и кроз песничке слике пуцкетања леда, рукаваца, капилара, рачвастих трагова, лелујавих алги, Деспић осећа оне моменте у којима откуцај срца из прошлости бива усклађен са оним у садашњости. Тиме песник превазилази, не само категорију времена, него и категорију простора. Тело, као просторна датост, код Деспића готово албахаријевски дотиче тело оца, и на тај начин, трансформацијом, достиже универзалност обнове човека.
Увек је интимни доживљај код Деспића универзалан, бара која је „макета мора у олуји“. Увек је микрокосмос кључ за схватање оног макрокосмоса чије објективне границе нису докучиве људској свести. Песник је онај који левитира између две датости бивајући медијумом откривања и проповедања титраја суштине. Има неке класичне лепоте у Деспићевој поезији. Та лепота очитава се у лакоћи живљења коју песник дарује никад укроћеним и рационализованим сегментима душе, а то је суштина доброг, дуговечног, песништва.