Обилазећи прашуму, Адорна је у близини вучјег извора угледала младунче Гривастог Риса како увежбава лов поигравајући се са џиновском крилатом отровницом. Снага, брзина и карактер ове звери били су застрашујући чак и у овако раном добу, када се очњаци једва назиру ван вилице, густа длака која прекрива врат, образе и широка прса тек ниче, а ушни плес делује помало неспретно. Одрасла је на причама о митској мачки. Њен прадеда, див натприродне снаге и храбрости, племенит колико и спретан, био је једини човек који је преживео сусрет са Гривастим Рисом, али он то никада није могао да потврди јер се из лова, тог јутра, вратио нем. Када год би се легенда споменула у његовом присуству, само би направио болну гримасу и чекао да га оставе самог. Њихова породица већ две генерације не даје прашуми ловце, али зов природе, привлачност легенде и прадедин ген учинили су Адорну првим ловцем бегунцем у историји села.
Мислила је да се добро сакрила док га је посматрала како убија отровницу, али након што је крилато биће пустило последњи крик, погледи су им се срели. Адорна није смела да настави да га гледа. Нагло се окренула и почела да трчи. Гривасти Рис се није потрудио да је стигне, чак ни да крене за њом, јер је знао да ће се она вратити.
Након неколико минута трчања, Адорна се сакрила иза дрвета и установила да је звер не прати. Нешто изнутра је терало да се врати назад и суочи са Рисом. Да га опет погледа право у очи и открије загонетку коју он крије. Вратила се у кућицу која стоји на великом храсту, где живи са родитељима, и одмах отишла у своју собу из које није излазила до јутра. Целе ноћи није спавала. Сваки пут када би заклопила своје очи, изнова и изнова, видела је његове. Није осећала само страх и мржњу, него и повезаност. Као да се одувек знају, иако су се тек срели. Након изласка првог зрака Сунца, Адорни се приспавало и успела је да ухвати мало сна пред почетак јутарњег обичаја.
Мајка ју је извукла из кревета. Након што су се укућани спремили, отишли су иза великог пања – тамо где се сви сељани Петрове шуме окупљају на молитвама. По завршетку молитве, којој се Адорна иначе много радовала, одмах је отишла до оног истог извора, али овог пута молећи све богове да пронађе оно што тражи. Не, звер није била тамо и она је знала да неће ни бити. Кроз сузе, почела је да певуши песмицу коју јој је прадеда певао пре него што је остао без гласа:
„Ако нагло погледаш ка горе,
тај сјај ти може засузити око.
Ако у даљини видиш да се боре,
похитај ка тамо, као да си соко.“
Знала је за шта се бори. Желела је да се освети због неправде која је учињена њеном прадеди. За све оне дане када на њено „Волим те“ није могао да одговори. За све његове јецаје које је чула касно у ноћ када би ишла да провери како је. За многе празне погледе које је имао пре смрти.