Пред једну важну битку у Јапану, војсковођа Кеншин Уесуги је свом непријатељу Шингену Такеди, који је оскудевао у соли, прво послао со, како би могао да прехрани своје војнике и онда изађе на договорени одлучујући мегдан. Слање хране у виду соли није их начинило пријатељима и није њиховом односу дало патетични тон. Управо је тај ,,детаљ“ показао сав раскош њихове витешке филозофије живљења, продубило њихову част и достојанство. И у тренуцима када је један помогао другом, они су подједнако били непријатељи као на бојном пољу. Али и на бојном пољу и ван њега, они су се водили моралним кодексом, чија специфичност није у псеудохуманом карактеру друштвено дефинисаног морала, већ у њеној теже схватљивој парадоксалности: како и у најсуровијим околностима и поступањима остварити и очувати племенитост.
Вероватно да већина данашњих младих генерација, одраслих у поретку без реда и етичког компаса, не би никако могла да схвати зашто је Кеншин Уесуги тако поступио према свом противнику, уместо да искористи неповољне околности које су га снашле и још лакше га савлада. Самурајско начело да је победа добијена варањем гора од пораза, ишчезла је из свакодневних понашања уступивши место ниским страстима исказаним кроз популаристичке фразе Узми све што ти живот пружа и брутални примитивизам Циљ не бира средства. Под изговором борбе за опстанак и вођено савременим тенденцијама чије је упориште капиталистички дух-стицање видљивог, друштво постаје спремно на све. А друштво које је спремно на све, показује се као друштво које није способно ни за шта, најмање да се (само)одржи, пошто свака деструкција, ма како велике ствари обећавала на почетку, на крају једино може остварити аутодеструктивност. У таквој цивилизацији дешава се оно што је Хаксли описао као колективну хипнозу која на људе делује опијатски, заваравајући их да живе свој сан, иако празан, без садржаја, без храбрости, без оданости и без одговорности.
Ослобађање личне и колективне одговорности имало је највећег утицаја на раскид са традицијом хероизма. У основи сваке витешке школе јесте прихватање одговорности, коме претходи учење о себи. Само свестан појединац може поднети време беде, а да бедник не постане, и само такав појединац чува свет чији је део. На известан, помало и надреалан начин, појединац, од правих јуначких одлика саздан, промишљено чува и своје непријатеље, јер зна да су они огледало у коме види свој лик, и кроз њега укрштен аманет прошлости и тестамент будућности.
Српска народна епика, притиснута историјском улогом бранилаца, нарочити је значај посвећивала феномену чојства (чувању других од себе) и издржљивости када је најнеиздржљивије, по Његошевом геслу Без муке се сабља не сакова.
Хамлетовска дилема која раздире душу и ум владике Данила, пример је респектабилног поглаварског понашања: одлука коју доноси није последица његове опседнутости успехом по сваку цену; успех не постоји, постоји борба непрестана за слободу прожету часним идејама и идеалима.
Загледано само у своје слепило, модерно доба је редефинисало појам слободе, поистоветивши је са слободом да се неодговорно чини све што би задовољило најличније мизерне интересе. Да би се у томе успело, јер је тежња за транспарентним успехом императив врлог новог света, неопходно је бити корисник свега и свакога, и бавити се само оним што би донело добитке. Хагакуре, књига која приповеда и проповеда пут самураја, прорачунатог човека, који све процењује кроз губитак и добитак, види као највећу кукавицу, због тога што такво биће неће бити у стању да свој живот лако жртвује за неку идеју и идеал, за смрт, у коначном. Бела Хамваш наводи која је естетика етичког: ,,Херојски живот није највиши, најумнији и најмудрији, али је несумњиво и безусловно најлепши и најблиставији, јер херој самог себе сматра жртвом у борби за узвишене идеале и истину, и у тој својојој делатности он се обесмрти.“
Онда, када будемо достигли тачку парадокса, да живот наш вреди само онда када имамо за шта да умремо, и у обрнутом смеру, оно за шта смо спремни да умремо, извор је наше снаге. Онда, када нам средства буду важнија од циља и када идеали надвисе далеко небо. Онда, када будемо схватили да свет не почиње од нас и да се нама не завршава, и да херојство није у сабљи коју потежемо него у процесу ковања сабље. Онда, када будемо, Кастанединим речима, не спуштали ни пред ким главу и никоме не дозволили да пред нама спусти главу. И када пошаљемо непријатељу со, не због битке већ због битка. Можда, тада, надживимо ентропију.