Убеђујем себе да је то пред чим стојим само плоча која свом посматрачу показује свог посматрача-њега самог-мене. Зар се не ремети то посматрање, та могућност сазнања о предмету, знајући да постоји посматрање, да постоји активни посматрач? Зато се морам изместити из предмета посматрања да бих га могла правилно посматрати.
Замисао да ме неко гледа, проучава сваки мој покрет, удах, поглед, уноси у моје понашање неприродну уздржаност, неуобичајену складност покрета, понашања, жељу за несавршеним савршенством. Застрашујуће је како та прилика која изгледа као ти, чији је сваки покрет-једва приметан удах, чак и брз непредвидљив трептај-у потпуности идентичан твом. Ипак, та прилика ниси ти, и она истоветно тако зна ти ниси она. Док мислим о овој засебној двојности-о јединству наше дуалности, о питању да ли сам то ја или си то ти, и да ли је то што видим уопште стварно-моје мисли се заустављају у времену и простором одзвањају изговорене речи те непомичне слике: “Да ли ћеш поверовати у мене, ако поверујем у тебе?”. Јављају се питања да ли верујем у себе, да ли постојим и како изгледам, да ли је тај одраз иза танког стакла моја приказа, како ме она види, како и да ли ћу икада себе видети? Тада не знам да ли сам сама, да ли је то у чему се сада налазим извесна равен простора и времена где се моја самоћа налази са њеном самоћом и наше полупостојано постојање међусобно обитава сасвим усамљено.
Она, или сам то била ја, отишла је са мојом-својом неверицом у мене, док сам ја постала она у простору идентичном ономе у ком сам била-а у ком је сада она-посматрајући само позадину, немоћна да се померим, надајући се мојој-њеној поновној прилици и повратку у стварност-бежећи из ове нестварне стварности.