Виси, беживотно, ланени сако светло сиве боје на ниској грани високог храста. Лишће дрвета, жедно, стоји чекајући. Корење лежи под земљом дајући потпору хладу. Жито га голица, онда када поветарца има. Злато житарица протеже се до плаветнила неба.Тешком врелином проноси се мирис суше. Једна тачка без сјаја, остала само окер, све већа.
Кратка линија дужи се сваким замахом српа. Јасно се чује жустри, свирепи, одсечни звук једнаких понављања. Цакли се хладна оштрица, спушта, убија, подиже, цакли… Обло је дрвено тело што је носи, четвртаста, чврста, ожуљана шака квргавих зглобова што га држи. Пегави дланови приказују кости и вене сваким покретом снажних подлактица. Ланена кошуља беле боје, савијена на лактовима, прикачена ситним дугмадима, да се не помера; пада на панталоне, прљаве од прашине. Прво дугме није било закопчано, друго се под присилом покрета само откопчало. Више задиханих груди, потамнели врат, сувог грла, задужен за најбитније: носи главу.
А глава, она се скрива под шеширом. Те се нада пашће, неће се више коса знојити; те се нада остаће, чувати од сунчанице. Коса, прерано поседела, само се зноји и лелуја. Лице, коцкасте, обријане браде, пуно пегица, згрчило се. Низ обрве цури зној, бар не упада у сивкасте очи, позлателе од жита.
Те очи одавно жито не виде. Виде бол у леђима, виде жути гној тек пуклих жуљева и црвену крв оних од јутрос. Виде тупост оштрице и недостатак бруса. Виде на ивер на телу српа. Виде рад, рад и само рад, јер мора бити само рад.
Ако оставе рад, чекаће их ујутру, сутра, прекосутра. И данашњи и тадашњи. Чекаће их, али не довека. Једно јутро, баш када одморе довољно да могу да се врате, рада више неће бити. Хране ће на столу нестати. Жито, непокошено, свенуће. А ти, Јуре, ти ћеш бити крив.
Ритам замаха српа убрзава.
Увек јеси. Зато ради до изнемоглости. Ради док зноја више не буде, док га жега не исцрпи. Жањи док једном не замахнеш и руке ти се не одвоје од рамена и остану у замаху са српом. Рмбај док ти се тело не навикне на бол и умор, док не заболи толико, да више не боли. Ради док не паднеш, а онда устани и ради још док не свиснеш, а онда нека твој дух устане и зграби твој срп да настави шта ти, неспособан, ниси могао. Ради.
Кући су те до јуче чекала гладна уста. Сада радиш само за себе, не брини. Чак си и рођеног оца успео да отераш, а они су те чекали.
Гладовали су до дубоко у ноћ, а тебе нема, ниси довољно брзо радио. И кад те је питала, расплетене русе косе, згужване хаљине, уплакане марамице, црвених очију: „Где си био, мој Јуре?“ Шта си јој рекао? „Зарадио се“, и мислио да ће да верује. А у тебе је веровала. Само је она веровала. Али свака вера попушта пред страхом. Колико је крхка била, колико се лако сломила, када си је уништо?
Ритам замаха српа убрза.
Кажи, не стиди се, колико те је разбеснела слабашна нота невере, дрхтај сумње у њеном искреном „волим те“? Кажи, не снебивај се, колико ти је лепо звучало крцкање њеног врата под твојим прстима? Кажи, јеси ли осетио хладноћу у којој су због тебе живели када си је гурнуо о зид леден од вечитог мањка огрева? Кажи, јеси ли њу окривио када си видео прње у којима су плакали када су видели оца како им убија мати? Је ли она била крива што је зашивала, прала, кувала корење за чорбу?
Признај, шта више боли? Укоченост у леђима од кошења жита или она од копања гробова? Искусан си у оба, ти најбоље знаш. Хајде кажи, јеси ли синоћ срео ђавола, живе ли стварно на гранама храста? Је ли те он саветовао како да копаш, а да не повредиш корење његове куће?
Ниси га срео пре, није те он наговарао, немој се тако тешити, немој себе лагати. Само си ти одлучио да ћеш подићи руку, сам си ухватио бело грло муњевитом брзином, сам си га стегао, сам га стезао. Осетио си откуцаје свог срца, чуо зујање крви у ушима-сигуран знак да треба стати. До сад си га слушао, против себе, синоћ си дозволио себи опуштање.
Не жали се, Јуре, на тупу оштрицу српа: јуче је била довољно оштра и танка за њихове мале вратове. Као да кољеш кокоши, није ли?
Поче махнито да млати жито, не жање га, уништава га. Не стаје. Лупа, туче, бије. Удара у жито, о тло, све док оштрица не одлете. Остаде само батина, а он настави. Поцрвене злато. Удара, расипају се семена, расипа се свет. Удара и удише прашину коју диже. Млати и млати.
Онда пуче. Пуче и батина. Пуче нешто у њему. Паде на колена. Поче дисати на уста кратким удасима и осети згрченост зуба. Гвоздени укус крви распе му се у устима, полазећи од носа. Со зноја и суза. Млати, млати и млати…
Пушта остатак батине, узима шешир и баца га преда се. Гњечи га, бије песницама. Пуцају му жуљеви, гној пршће на све стране. Не боли.
Тресе се. Успорава. Слабе му ударци. Шаке му се пењу до косе. Вуку је. Гурају теме. Долазе до потиљка и грубо се враћају до чела. Гурају насилно сузе. Лева рука спушта се до огромне шупљине у стомаку, покушавајући да је стегне тако да се затвори. Плаче. Рида. Тресе се. Нариче.
Четвртаста, чврста, ожуљана шака квргавих зглобова, полако се спушта у наборе хладне, мокре, црне, здраве земље. Први хладни поветарац ноћи одгурује наранџасте зраке светлости у мрак запада. Листови и травке чежњиво се пружају за њима, покушавајући плесом да их заведу да остану само још мало. Тло се полако, сасвим полако, окреће. Звезде се попут прастаре дугмади одшивају и ускачу у коло попут младих вила небесница. Тамно небо пара се у фронцле, траке, увијајући се, мењајући нијансе. Сваки покрет прати сребро месечине, поигравајући се. Мирно игра.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com