Понекад само желим да ме сви оставе и да одем негде далеко од свих. Да се раставим на хиљаду делова и сама, полако, опет саставим.
Накупи се: oсећања, критике, проблемa, страховa, циљевa… Само ме стигне у неком делу дана, углавном када се најмање надам. И онда питам себе: „Шта сад?“ Па, ништа. Немам где да одем да се одморим од свега, већ само могу да наставим да живим. Јер… и то је део живота, и ти лоши моменти од нас праве јаке људе, али и јаким људима треба одмор од свега. Само, одрасли то не схватају. Родитељи причају једно, професори само оцене гледају, тренери резултате, а ми покушавамо да будемо деца и одрастемо без стреса. Али то је данас немогуће. Морамо све да испоштујемо, пратимо трендове, да се не истичемо ничим, како нас не би исмејавали. Данас смо све, а најмање деца. И баш због тог притиска од стране свих, „пуцамо“ ментално и тражимо мир. Желимо само на пар дана да се одморимо, схватимо нешто, суочимо се са главним проблемом и онда се вратимо себи. Јер поред свега „реалног“ и ми имамо своје унутрашње проблеме који се одраслима чине нереалним и мисле да претерујемо и да када хоћемо да причамо са њима, да не тражимо увек савете, већ желимо само да нас саслушају и загрле. Јер некад мир који тражимо посатне још већи немир јер се уплашимо сопствених мисли, па се онда затворимо у себе и тај притисак избацујемо на различите начине. Плакањем, писањем, стварањем музике, цртањем, играњем игрица или само прекомерним спавањем јер је то најлакши начин да побегнемо од свега и нађемо мир који нам је потребан. Некад ће то трајати данима, недељама па чак можда и месецима и све што нам тада треба је разумевање. Без осуђивања, јер се већ довољно боримо сами са собом и онда нам се све чини десет пута теже и горе. Али на крају, успемо сами да се изборимо са тим и наставимо нормално да дишемо. Као да никад ништа није ни било.
Зато вас молим да нас бар некад само оставите на миру!