У тишини и тами, седео је сa безнадежношћу и празнином. Никола није ништа осећао, није ништа видео нити чуо.
Мислима се вратио на ту ноћ, ноћ када му се срушио свет. Отишла је жена којој је дао целог себе. Отишла је једина која је рекла да никада неће отићи.
Вечерали су, гледали ТВ без пуно речи. Био је срећан. Али његова жена није и то је те ноћи схватио. Рекла му је како јој смета рутина по којој су живели, како је на почетку брака мислила да ће се променити и да јој се није још увек довољно отворио. Убрзо је схватила да то јесте био он, са мало речи, и навикама које се понављају сваког дана. Хтела је да се навикне, покушала је да буде његов ослонац, као што је обећала на венчању.
Никола је само ћутао и слушао, јер ни тада није знао шта да каже. Волео ју је, али није знао како да јој то покаже, речи изискују превише напора. У соби је било хладно, али није упалио ватру у камину. И то је изискивало превише напора. Када се сутрадан пробудио, ње више није било.
Сећање је полако почело да му бледи, хладна соба, лампа која је треперила и стварала сенке на сивим зидовима, доприносила је осећању још веће усамљености. Кроз тело му је прострујала хладноћа. Нагло је устао, лампа на столу се преврнула и ватра је почела брзо да захвата део по део собе. Никола је само немо пришао пламену који се полако ширио. На кожи је осетио топлоту и у том кратком тренутку поново је осетио срећу. И у том пламену пронашао је нешто што је давно изгубио, жељу да настави даље. Кренуо је да тумара по кући тражећи излаз, док се све урушавало, као и последњи трагови његовог прошлог живота са женом коју је волео.
Сада је био испред куће и гледао како целу захвата племен. Размишљао је, иако је кућа изгорела и нестала, његова душа била је поново угрејана.