– Ох, не, то је немогуће!
– Шта Јелена?
– Он, ено га иде!
– Ко сестрице?
– Мехмед, моја забрањена љубав! Ено га, иде на свом коњу.
– Јелена, молим те одустани. Никако не смеш маштати о њему. Он је Турчин и муслиман, а ти Српкиња и хришћанка.
– Али ја га волим, тај његов осмех, његове очи које сјаје када ме угледају, а тек начин на који изговара моје име. Не могу га заборавити! Никад и нећу, он је моја прва и последња љубав.
Не, није ме послушала, пустиле смо стоку на испашу, он је био тамо, дивила му се како управља мачем. Није смела да га воли. Али срце јој је било брже од памети. Плашила сам се да ће бити јако лоше када родитељи сазнају, али се на крају и то десило.
– Јелена, ко је тај човек са којим си сад причала?
– Нико мајко.
– Како нико, лажеш ме! То је син великог и цењеног Паше.
– Али мајко… ја те молим не говори оцу…
– Не, готово је! Полази испред мене, све ћеш му објаснити. Овако ти чуваш стоку, гледаш непријатеље по брдима.
Мајка ју је у подруму затворила, рекла је оцу, замало човек да умре од муке и нервозе. Да би сачувао част породице, одлучио је да је уда за једног богатог старца коме је жена умрла. Када је то сестра чула, побегла је са Мехмедом на коњу. Отац је кренуо за њима, силно сам га молила да је пусти. Али његова коначна одлука је била да је убије. Стигао их је коњем и погодио је сестру стрелом право у срце. Та иста стрела је прошла и кроз Мехмедово срце. Обоје су пали са коња и умрли на том брду, које је сада посвећено њима. Од тада се то место назива “Девојкин гроб”.Жеља им је била да буду заједно, па чак и мртви. Јер је њихова љубав била забрањена, али увек највише желимо оно што не смемо. Иако је њихов крај био тужан, ипак душе су предали Богу у истом тренутку. Погледали су се у очи и затворили их заувек. Постали су легенда о којој ће многи причати вековима. Били су узор велике љубави и ничега се нису плашили. Предали су се судбини која им је била записана без имало страха.