Киша је падала цело послеподне. Сваки лист на дрвећу био je мокар, свако дрво влажно. Река у близини је набујала и скоро да је изашла из свог корита. Мој отац, Растивоје Зеленић,иако је био мали, имао је важну улогу у спасавању житеља шуме.
Чим је видео да ће бити невреме, брзо је обавестио све животиње у шуми и организовао збрињавање осталих и одношење хране у склоништа, како би на време све припремио, у случају непогоде. Крупним животињама је наредио да скупе што више дебла могу и да их поређају уз обалу реке, а осталима да сакупе све што могу од хране и материјала и да однесу у скровиште. Све животиње су одмах кренуле на посао. Веверице, ракуни, зечеви и птице су однеле ситнију храну кући, а крупнију су однели вукови и младунчад медведа. Таман кад су сви све обавили, киша је почела. Сутрадан је Растивоје Зеленић угинуо. Кажу да је био најхрабрији лептир, који је икад летео у овој шуми.
Ја га се не сећам најбоље, јер сам тад био мала гусеница. Мајку нисам ни познавао. Чим сам се ја родио, њу је ласта однела. Одгајале су ме друге гусенице, лептири и остали инсекти. Све животиње у шуми су ме волеле и поштовале, због трагичне смрти моје мајке и поштовања према мом оцу. Једног дана, кад сам разговарао са Марком Листићем, мојим пријатељем мравом, и Саром Репић, пријатељицом зечицом, чуо сам како неко дозива у помоћ. То је била Милица Гусеница. Напао ју је Сова Јова. То вам је птица-самотњак и намћор. Кад сам видео да је Милица Гусеница у опасности, одмах сам кренуо да је спасем. За мном су кренули и Сара Репић и Марко Листић и Огњен Курјак, стари вук. Таман кад је Сова Јова хтео да поједе Милицу Гусеницу, Сара Репић га је погодила шишарком, а Огњен Курјак је почео да завија. Док је Сова Јова био ошамућен од поготка шишарке у главу, Марко Листић и ја смо одвели Милицу Гусеницу на безбедно. Кад је Сова Јова дошао к себи, кренуо је на мене. Како нисам имао времена да избегнем напад, стајао сам мирно у месту и гледао Сову Јову право у очи. Кад су нам се сусрели погледи, стао је и он. Стајали смо тако неко време. Нити он мрда, нити ја. Покушао је да ме уплаши погледом, али није му успело. Пошто он није ништа урадио, ја сам први повукао потез и кренуо ка њему. Он је учинио исто. Крећемо се један према другом, а погледи су нам остали на месту. Кад смо били један испред другог, обојица смо стали. Још мало смо се гледали, а онда oн рече: “Подсећаш ме на свог оца, Растивоја Зеленића. Обојица сте храбри и спремни да помогнете свима“. Ја сам само ћутао и гледао у њега. Приметивши да ја не реагујем, покушао је да ме нападне. Брзо сам се измакао и измигољио му између ногу. Док се он окренуо, ја сам му се попео на леђа. Осетивши да му нешто гмиже по леђима, замахнуо је крилима и полетео. Попевши се до висине облака, надао се да ћу пасти, али се преварио. Кад сам му се попео на главу, почео је да врти главом, не би ли ја спао са ње на земљу. Вртећи главом лево-десно, повредио је врат и, не обраћајући пажњу на летење, почели смо да падамо. Толико се уплашио, да је заборавио да маше крилима и пао. Све животиње су чуле његов последњи крик који је испустио при паду. Сви су се скупили око његовог беживотног тела, питајући се шта је са мном. Одједном, видели су да се његово десно крило мрда. Тренутак касније, изашао сам на чистину. Успео сам да се заштитим његовим десним крилом. Иако се Сови Јови живот трагично завршио, свима је лакнуло, јер им он више неће представљати опасност. Сутрадан, Милица Гусеница, Марко Листић и ја смо провели време са Илијом Жутићем Жулетом, лептиром. Жуле је волео да проводи време на самом врху крошње, тако да смо његове последње сате провели тамо, на врху крошње највишег дрвета у целој шуми, са ког се могла видети прелепа ливада. Жуле нам је причао о свом бурном животу, о свађи са својом браћом, о пропалој љубави њега и Љиље Мрав и о његовом пријатељству са мојим оцем. Време је одмицало и док је сунце залазило, рекао је: ”Живот је према мени био окрутан и немилосрдан, али и леп и добронамеран. Искуство које имам не бих мењао, али ми је жао што нисам урадио и искусио више од живота.” У том моменту, са заласком сунца завршио се и Жулетов живот.
Схватих тада да ми је данас последњи дан живота као гусенице. Дошао сам кући и, размишљајући о Жулетовим речима, заспао сам. Кад сам се пробудио, био сам у неком уском простору. Нисам могао да се померим. После пар минута, обасјала ме је светлост дана. Осећао сам се лагано, пријатно, енергично. Осећао сам толику енергију, да сам мислио да ћу да полетим. И полетео сам. Тог тренутка сам схватио да сам постао прелепи лептир, великих и шарених крила. Одлетео сам до реке и видео сам свој одраз у води. Био сам величанствен. После сам одлетео до својих пријатеља, да им се покажем. Сви су били задивљени мојим изгледом, али сам видео да су сви тужни. Знао сам разлог томе, па сам им рекао да се не брину, да је такав живот и да ћемо се опет срести, на неком бољем месту и у неком другом животу.
У свом претходном животу, помогао сам шумским пријатељима и ослободио их напасника. То ми је дало крила којима сада летим ка новим искуствима, новим сусретима и људима којима желим да као мали, сићушни лептир улепшам животе другима, јер живот је посебан дар. И за лептира и за човека, ако га посветимо другима.