22.05.2023.

Коловођа Васа

Аутор: Анђелија Милошевић

– Испружи длан! Ох! Видим га! Да, да, ту је! У соби!

– Кога видиш?

– Јао, колико сте туговали! О, како је умро твој јадан Ранко. Много си га волела. Али, отишао је у рат… Осећам његов бол! Ето, метак му пролази кроз тело. Ето, ту! Ту, испод рамена – говори док руком показује на место где је покојник био рањен.

Погоћена, у неверици, жена подиже руку и стави шаку преко уста. Њене зенице су још увек биле широм отворене од запрепашћења када пророчице напустише двориште, носећи у рукама торбе које су сваким кораком све више звецкале од силних новчића које су тога дана зарадиле. Иза капија, у својим домовима неке жене су срећне постављале вечеру, неке су пак забринуте и тужне делиле сазнања са својом породицом, а друге су, испијајући кафу, препричавале данашња збивања. Све су биле врло узбуђене да чују и дознају шта се код које збило и каква их судбина чека. Препуштале су се трачарењу занемарујући кућне послове.

За то време, у једној кући на самом крају села светла су горела до ситних сати. Седећи на поду и пијући вино, деда Васиљко је са девојкама бројао кованице:

– Ето тако, леп договор као и сваки пут. Фино сте зарадиле. Зато, ево вам још три дуката од мог дела. Сада пазите да не погрешите којој жени шта говорите –  с врата их упозорава Васиљко док их пред свитање испраћа из куће.

Трљајући длан о длан, дуго остаје да их посматра. Радује се заради коју ће добити наредних дана након што, и ове године, успешно превари наивне суседе.

У даљини се чује цвркут птица, гласно певање сељака који иду ка својим њивама изнад села и тихи жубор реке која пролази поред Васиљкове куће. Он застане још који тренутак испред улаза, па се врати у ону собу, седне испред прозора и настави да посматра јабуково дрво које се налази насред његовог дворишта.