Fabelmanovi (2022) je filmsko ostvarenje režisera Stivena Spilberga, a u scenariju je, pored Spilberga, učestvovao i Toni Kušer. Film je premijerno prikazan 11. novembra 2022. na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, na kojem je osvojio osvojio nagradu publike. Ovom prilikom, režiser je film opisao kao ,,najličniji koji je napravio’’. Fabelmanovi je, između ostalog, dobio i pet nominacija za Zlatni globus, kao i mnoštvo pozitivnih kritika i priznanja. S obzirom na to da je martovska dodela Oskara 2023. godine blizu, fanovi Spilbergove kinematografije predviđaju više nominacija, a i potencijalno osvojenih Oskara.
Glumačka postava filma nije razočarala, tako da su u ovom ostvarenju našla imena poput Gabrijel LaBel (Sami Fabelman), Mišel Vilijams (Mici Fabelman), Pol Dano (Bart Fabelman), Džud Hirš (ujak Boris), Set Rogan (Beni Lovo) i druga.
(Stiven Spilberg, drugi s leva, sa glumačkom postavom)
Fabelmanovi je, prema žanrovskom određenju svakako drama, ali sa elementima autobiografije. Naime, same reči reditelja o tome koliko je ovaj film za njega ličan, upućuju na istovetnost biografskih podataka sa onim koje pronalazimo u filmu. Radnja filma se odigrava na Američkom tlu posleratnog perioda, tačnije u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Zaljubljenici u kinematografiju, Fabelmanove opisuju kao Spilbergovo ljubavno pismo filmu, ali zašto je to tako?
Već u prvim kadrovima, gledaoci imaju priliku da upoznaju porodicu čije se prezime nalazi u samom naslovu filma. Reč je o dvoje roditelja koji svog sina pokušavaju da nagovore da uđe u bioskop rečima ,,Filmovi su snovi koje nikada ne zaboraviš’’. Naime, pedesete godine se, iz današnje perspektive, posmatraju kao era društvenih promena koje će postati primetnije nekoliko decenija kasnije. Poznavajući ove informacije, jasno nam je da su se masovna proizvodnja i potražnja odrazile i na filmsku kulturu, o čemu svedoče i redovi ispred bioskopskih sala u kojima se nalaze i likovi iz filma koje tek trebamo da upoznamo. Čini se kao da su ljudi željni, ne samo filma kao takvog, već iskustva koje on nosi. Dakle, ljudi su u potrazi za snom koji neće zaboraviti, odnosno iskustvom koje filmsko platno pruža. Samim tim što je dečaka potrebno ,,nagovoriti’’ da pogleda film, možemo zaključiti da je to iskustvo za njega nepoznato, te da sedma umetnost i dalje nije imala uticaj na ovaj mladi život, što će dalje razvijanje događaja promeniti.
Upoznavajući likove, shvatamo da se radi o porodici Jevrejskog porekla koju čini otac Bart (čiji je posao razvijanje tehnologije), majka Mici (umetnička duša, pijanistkinja), Semi (zaljubljenik u film) i tri seste Natali, Regi i Lisa, koje rado učestvuju u filmskim projektima svog brata.
Presudni trenutak za dečaka, potencijalnog reditelja u usponu, jeste zapravo njegov prvi susret sa filmom, odnosno sa scenom u kojoj dolazi do sudara dva voza. Budući da je za praznike izrazio želju da dobije igračku voza, on ih neprestano nakon toga sudara, ponovno proživljavajući scenu iz filma. Njegova majka to vidi kao želju da kontroliše stvari, ali da li je to baš tako? Ako je umetnost tu da bi šokirala, odnosno izazvala emociju toliko snažnu da samo repeticijom te iste emocije mi iznova doživljavamo neku vrstu katarze, koliko to zapravo ima veze sa kontrolom stvari? Postavlja se pitanje da li mi kontrolišemo umetnost ili ona kontroliše nas?
Spilbergu polazi od ruke da u ovom dvoiposatnom ostvarenju prikaže žrtvu koju stvaranje umetnosti zahteva, nerazumevanje sredine, iskušenja kao i lične borbe. U središtu zbivanja nalazi se, ne samo Semi koji traga za svojim identitom i prati svoju pasiju, već i porodična drama naizgled savršenog braka dvoje supružnika. Ako obratimo pažnju na detalje, neće nam promaći scene u kojima porodica jede pomoću plastičnog escajga i kartonskih tanjira, jer bi Mici svoje nežne ruke pijanistkinje upropastila pranjem sudova. Trenutak kada za porodičnim stolom ugledamo metalni escajg i keramičko posuđe jeste trenutak kada shvatamo da je Mici odustala od svojih snova. Zapravo, čitava porodična sudbina se može posmatrati kroz promenu escajga, nije li se na sjajan način Spilberg poigrao sa detaljima?
Motiv horizonta na kraju filma dolazi kao savet da film, odnosno umetnost, nikada ne treba biti dosadna; da je ona tu nas zabavi, rasplače, nasmeje, šokira. Dakle, film je tu da probudi emociju. Da li je Spilberg kao narator uspeo to da uradi? Ako polazimo od činjenice da Fabelmanovi s nije predstavljen kao biografija, a da svojim sadržajem on to jeste, dolazimo do momenta empatičnosti publike. Gledalac saoseća sa svakim kadrom, imajući u vidu da je fiktivni lik (odnosno Semi), tu da nam ispriča život velikog reditelja kao što je Stiven Spilberg. Prodirući u psihologiju likova, prikazujući ljudske nesavršenosti i strahove, Spilberg pravi sponu sa gledalačkom publikom, tačnije pruža jednu vrstu univerzalnosti ljudske psihe sa kojom se gledalac lako poveže. Ovo je film sačinjen od slojeva i detalja koji raskrinkavaju zabludu o tome da je praćenje snova prohodna i utabana staza stvorena samo za naše korake.