Представу Што на поду спаваш режирао је Кокан Младеновић, а рађена је по истоименом роману Дарка Цвијетића. Премијерно изведена на сцени Пера Добриновић Српског народног позоришта 27. септембра 2022. године. Када узмемо у обзир да је тема коју комад обрађује рат деведесетих у Сарајеву, занимљив податак јесте да ансамбл чине глумци из три различита позоришта: новосадског, сарајевског и загребачког.
Представу из више разлога можемо доживети као веома успешну. Један од најснажнијих утисака оставља свакако уиграна екипа на сцени, њихово глумачко умеће и емоције које понаособ, живо преносе публици. Иза сјајног перформанса, по речима тима, стоји дуг и мукотрпан процес који су прошли кроз рад на пробама, а он је између осталог подразумевао и поновно проживљавање како колективних тако и индивидуалних траума, у циљу што боље изведбе. Такође, упадљива су и нека редитељска решења. Уз минималну али врло ефектну сценографију, до изражаја долази главни реквизит – шлем, који у различитим ситуацијама има сасвим другачију сврху и симболику коју са собом носи. На пример, у једној сцени шлемови представљају камење тј. пут по ком се хода, у некој од наредних репрезентују надгробне споменике, а у једној ситуацији њиховим бацањем дочарава се самоубиство. Могло би се рећи да шлем постоји као засебан лик у представи, а његове улоге су врло јасне и могу се пратити без напора и конфузије.
Што се тиче главног тока радње, он прати Боту, младића који одлази у Сарајево да одслужи војни рок у Југословенској народној армији. За само неколико дана почеће рат, непосредно пред његов деветнаести рођендан. Као гледаоци, имамо фрагментарни увид (сцене се брзо и нагло смењују, а исти глумци играју по више различитих улога што доприноси динамици али и нејасноћи целине) у Ботине љубави, пријатељства, туге, дилеме, велику несрећу али и срећне тренутке који су њен део. Међутим, имамо прилику да видимо и оно што он не може: како рат утиче на његове родитеље, брата, комшије и сународнике. Уопштено, радњу прожимају многи духовити моменти, онда када су најмање очекивани, и у великој мери доприносе лагоднијем праћењу тешке и мрачне приче.
Битна разлика коју можемо уочити између представе и романа, поред тога што постављање прозног дела на сцену подразумева озбиљну корекцију, јесте стално присуство приповедача на сцени, ког игра и стварни аутор, Дарко Цвијетић. Овај поступак омогућава нам да уронимо у процес стварања, причања приче која се базира на истинитим догађајима и личном искуству. Како то обично бива са сећањима, у зависности од тога чија су, истина је другачија, те тако ликови на сцени неретко упозоравају Цвијетића да „није тако било“. Они желе другачији исход и верују у другачију судбину, а самим тим утичу на писца ништа мање него он на њих. На овај начин, отворено се поставља сумња у документ тј. његову тачност. Једино извесно јесте потреба да после догађаја остане и сведочанство о њима, јер је оно то које ће их учинити незаборављеним односно стварним. Како приповедач каже: „Прича је важна причи! Прича остаје!“
С друге стране, постоје разлози због којих квалитет Младеновићевог остварења можемо довести у питање. Упечатљива је редитељева опсесија темом рата и братоубилачког страдања на нашем поднебљу. Што на поду спаваш је само једна у низу његових представа које тематизују овај проблем. Неке од новијих су На Дрини ћуприја (2016), Јами дистрикт (2017), Шиндлеров лифт (2021)… Имати лајтмотиве стваралаштава само по себи није лоше, напротив. Међутим, када се они користе да би испричали исту причу (прикривену другачијом радњом) и извукли идентични закључци, да ли уопште можемо говорити о оригиналном делу? После гледања било које од поменутих представа, доживећете неку врсту катарзе, али после петог покушаја да видите нешто другачије, све су прилике да ћете изаћи из позоришта у најмању руку изнервирани.
Понављајуће осветљавање идентичне поруке наводи нас да посумњамо у ауторитет редитеља и квалитет онога што има да каже – ако је прича била довољно вредна и снажна први пут када се причала, нема разлога да се она говори изнова, јер „Прича остаје!“.
Такође, можемо се запитати да ли се ова рециклажа сопственог садржаја дешава са намером да се покупе мрвице старе славе или се просто ради о одсуству маштовитости и креативности које би омогућиле да се истој теми приђе на неуобичајен начин и изведе различито решење. У најгорем случају, ради се о одсуству храбрости да се проговори о другим, горућим проблемима друштва.
Како год било, ако нисте погледали ниједну представу Кокана Младеновића, Што на поду спаваш вам здушно препоручујемо. Наредна играња у СНП-у заказана су за 26. и 27. јануар, у 19.30ч.
Фото: Марија Ердељи