Слободан Владушић је професор и писац. Предаје српску књижевност ХХ века на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Међу његовим књигама издвојили бисмо четири романа – Форвард, Ми, избрисани, Велики јуриш, Омама – две књиге теоријске прозе – Црњански, Мегалополис и Књижевност и коментари – те једну навијачку – Кошарка, то је Партизан. Његове књиге добиле су неке од највреднијих домаћих књижевних награда, а његова теорија занимљива је колико и романи. Редовно пише и публицистику због које читаоцима свет постаје јаснији, а међу студентима је омиљен, иако на испитима тражи много. У нашем интервјуу, између осталог, сазнајте зашто је као свој позив одабрао баш српску књижевност и шта га мотивише да пише.
Универзитетски сте професор српске књижевности ХХ века и писац. Како и зашто књижевност?
Ја сам се определио за студирање књижевности зато што сам на крају средње школе схватио да је једина ствар коју радим изнад просека, писање састава из српског. Један такав састав ми је и био објављен у дневним новинама опозиционе провинијенције, што говори о мом тадашњем разумевању света. Тада сам имао 15 година. Дакле, почетком деведесетих година прошлог века, у доба грађанског рата, хиперинфлације и економских санкција, ја сам одлучио да следим свој таленат, а не свој новчаник. Сада, тридесетак година касније, мислим да ми је то била једна од три најбоље одлуке у животу.
Колико су се студије српске књижевности промениле од ваших студентских дана до данас?
Студирао сам у не превише пријатним условима за живот, али у врло добрим условима за студирање. Наиме, тешка политичка и економска ситуација зближила је све нас који смо студирали књижевности, али нас је исто тако повезала и са књижевношћу. Много времена на смо проводили на факултету и у кантини, читали смо, писали неке ствари за себе, разговарали смо и дружили се. Било је то време без интернета и друштвених мрежа. Касније смо почели да се дружимо и са професорима и тако смо полако почели да стварамо интелектуалну заједницу у којој смо се осећали угодно. Посећивали смо и предавања која су нас занимала и она су за сваког од нас билa тест како мислимо, шта знамо, а шта не знамо. Један број нас са књижевности је већ тада читао пуно и белетристику и теоријску литературу, не обазирући се шта је у програму, а шта не, зато што смо били део те интелектуалне заједнице у којој се подразумевало да се неке ствари знају или да је човек бар информисан о нечему.
Када сам постао професор, покушао сам да неке ствари из својих студентских дана применим не само у настави већ и у односу са студентима: са неколицином сам, на пример, остао пријатељ и након што су се њихове студије завршиле, са многима сам у контакту. Ако некоме могу било како да помогнем, ту сам. Покушавам, дакле, да наставим традицију, будући да је и мени неколико мојих професора заиста пуно помогло у животу.
Ја сам заиста срећан што сам свој живот посветио српској књижевности и желим да ту радост поделим са својим студентима. Многи моји пријатељи, који су такође завршили књижевност, потврдили су да ми са књижевности можемо да будемо не само добри професори књижевности, већ и писци, сценаристи, новинари…. Важно је само да током студија човек развија и усавршава своју личност, а не само да школски полаже испите: књижевност је као и живот, много више од положених испита.
Данас, наравно, времена нису иста као деведесетих, али мислим да нису ни толико различита: ствар је само у томе шта човек жели од живота и да ли је нечему заиста посвећен. И данас има много добрих студената, који знају да тумаче књижевност, знају да пишу, и уживају у свему томе.
Иако није непознато да проучавате и предајте многе значајне српске писце, делује да Вас два имена прате од пријемних испита до данашњих дана. Једно је везано за књижевног јунака, а друго за личност писца који је инспиративан и као књижевни јунак. Зашто Бановић Страхиња и Милош Црњански?
Није лако реконструисати своје љубави у књижевности. Црњански је за мене постао то што јесте када сам на студијама дошао до романа Код Хиперборејаца и Романа о Лондону. Сеобе које сам читао на једвите јада у средњој школи, нису ме тада нешто одушевиле, што не говори ништа о Сеобама, већ о мојој тадашњој незрелости. Сада, наравно, не мислим тако. Сада мислим да је немогуће боље написати један роман од начина на који је Црњански написао Сеобе. У једном тренутку сам постао зрео за Црњанског, и тада је он постао један од мојих најбољих пријатеља. Који Црњански? Не толико онај који је писао Суматру, већ онај који је знао да протумачи савремени свет боље од других људи око њега. И онај који је умео да своју личну животну причу учини епохалним догађајем.
Када сам и како заволео песму Бановић Страхиња, то је за мене и даље мистерија. Можда је то мало и ствар судбине. Песму Бановић Страхиња, старца Милије, добио сам као питање на пријемном испиту када сам уписивао српску књижевност; неколико година касније сам морао да напишем мали есеј на тему те песме како би добио потпис на једном предавању које нисам редовно похађао; касније, опет, за испитно питање из курса Театрологија код Петра Марјановића на постдипломским студијама, добио сам Михизову драму Бановић Страхиња. И тако даље… тај човек ме је, укратко, пратио као сенка. И хвала му на томе. Песма Бановић Страхиња почиње стиховима ,,Нетко беше Страхињићу Бане” – мислим да је ту кључ. Свако воли да буде са оним који јесте или који је нешто био. Мање је занимљиво бити са онима који су нико. Мислим, у људском смислу.
Како се рађају идеје за ваше романе? Шта Вас мотивише да пишете и уметничку прозу?
На факултету сам писао приче, али те приче, објективно речено, нису биле добре. У једном тренутку сам престао да пишем прозу и тада сам био само књижевни критичар и есејиста. Тада сам се био помирио са чињеницом да никада нећу писати прозу. А онда сам, почетком века, не знам ни сам како, почео да пишем роман Форwард, у коме добар део приче приповеда камера обдарена вештачком интелигенцијом. Тако нешто тада није постојало у српској књижевности, а мислим да не постоји ни сада. Тај роман ми је драг, не зато што ми је први, већ зато што у њему наслутио многе ствари које су се касније догодиле. Чини ми се да је за мене писање прозе одбрамбени рефлекс против света, знак да у мени још увек има крви и воље да се борим. Када престанем да пишем прозу, мислим да ћу симболички бити мртав. Таквих тренутака је било у мом животу и нису били пријатни.
Да ли су Вам и у којој мери студије српске књижевности помогле да постанете и да се формирате као писац?
Студије књижевности су ми свакако помогле да постанем писац, али мислим да сам већу корист имао од писања књижевних критика ондашње савремене српске прозе. У додиру са савременом прозом, чија вредност још увек није тачно утврђена, критичар размишља шта је добро у некој књизи, а шта није добро. Тако се сусреће са техником писања, и почиње да размишља о стилу, о приповедним поступцима, о композицији приче, о ликовима да ли су статични, да ли су динамични, како су плитки, банални, или су слојевити, да ли су конструкције или су жива бића. Сада ми то помаже док пишем. Ја лично нисам свестан колико је добро то што пишем, али сам сасвим сигуран да је довољно добро да буде штампано. Да није тако, не бих ни штампао романе, јер заиста нисам толико сујетан да морам да видим своје име на некој књизи, посебно сада, када сам их написао, укупно, десетак. Док пишем битно ми је да имам утисак да пишем нешто јединствено и важно, што има смисла завршити. Књиге, на крају крајева, имају своју судбину, а када се објаве, онда подсећају на децу која су отишла од куће у живот. Ја тада остајем са туђим књигама, онима које сам читао на студијама, онима о којима размишљам, а чији писац нисам ја. И тако док не почнем да размишљам о следећој својој књизи.
Дајте нам један почетак за Бескрајну или Стартер причу. Може да буде нешто из ваше прозе, из прозе коју тумачите, а можете га смислити и сада, на лицу места.
Ево почетка за Бескрајну причу: ,,Када је отворила врата, напољу се налазио њен син. Онај који је умро пре десет година.”
Фото: Катарина Марчетић